Posto prosetasmo po kraju oko hotela, i nasi momci iz grupe, ova cetvorica koju poznajem,
, popise, s nogu, po jedno pivo iz konzerve...na ulici...uz obavezno nazdravljanje,
, vratismo se u hotel na kratki odmor, do vecere...
Vecera je bila zakazana u obliznjem restoranu nacionalne kuhinje, u nasu cast...dogovor je bio da se u lobiju nadjemo malo pre 18 h, jer u 18 h pocinje vecera...receno je da mozemo da idemo u sportskoj varijanti...desetak minuta pre 18 h, svi smo bili u holu, osim bracnog para iz Albanije...kako se nisu javljali, ni pojavili, pet minuta pre 18 h grupa je krenula...bez njih...tog trenutka svima je bilo jasno da "kad si u Japanu, ponasaj se k'o Japanac"!
Restoran je bio bukvalno na 5 minuta od hotela, laganim hodom...kad znas kuda ides i neko te uvede...iznenadjenje je usledilo odmah na ulasku u "separe-salu" restorana... morali smo da se izujemo i dalje idemo u carapama!
...ili bosi, kao ja...zene su se, nakratko, pobunile, jer su mnoge bile u sandalicama na stiklu, pa je, u toj guzvi od obuce i u uskom hodniku, gde ostali cekaju na tebe, bilo jako nezgodno izuti se stojecki...
...nisam imala taj problem- na put sam ponela mokasine, patike i "japanke" (radi "uklapanja u temu"..i sto mi je to omiljena i najudobnija obuca kad je toplo!)....drugo iznenadjenje je bilo sto su stolovi bili "ukopani" u pod, tj. sedelo se prakticno na podu, a noge su visile "ispod poda/stola"...konobari su se takodje, kao i u kaficu, spustali na kolena prilikom serviranja hrane...nije bilo bas zgodno spustiti se elegantno i sesti...nas vodja puta, sa kojim smo se malo vise tada upoznali, Tosi, koji postade moj ljubimac posle nekog vremena,
, odrzao je kratak pozdravni govor i vecera je pocela...on je, inace, direktor sektora firme-domacina za Tursku....redjale su se "ture" posluzene hrane...bila sam jako gladna, ali posluzeno, uprkos lepom serviranju, nije bilo po mom ukusu! Ili je bilo poluzivo, ili zivo, ili "morsko", ili "nepoznatog porekla", tj. nisam mogla da odredim kojoj vrsti hrane pripada!
Svi, osim nas dve, sluzili su se stapicima, kao da su rodjeni tamo,
, a nas dve smo dobile klasican pribor...kako cete videti na slikama koje slede, tamo je sve "minimalisticki": po "jedno nesto" za svakoga...tako da, u trenutku kad opazih bareni mladi kompiric, i posegnuh za njim, umalo ne ostadoh i bez toga!
Drugim recima, nabola sam par zalogaja "za na zub", i sa vecere otisla gladna!
Srecom, u sobi sam imala "bake rolls"!
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
...
A bilo je "puno mesta"! 
Iako sam i sama u to vreme bila pusac, uopste mi nije prijalo! I nas Japanac, i svi Turci, i najveci deo nase ekipe, bili su pusaci! Kada smo se opustili i raspricali, upoznali sa nekim novim ljudima, nas Tosi ja zatapsao, zahvalio nam se na dolasku i objavio da je vecera gotova! Bilo je 20.00! 
Bila sam odusevljena! Nikoga na ulici...nas dvoje jedino setamo, a cistaci- ciste! 
...nije pljustalo, ali je sipila dosadna kisa...tezak vazduh od vlage...bus je klizio ulicama...radni dan...gomile ljudi na ulici...svi, ali gotovo svi, imali su kisobrane u rukama...culi smo da se kisobrani, za "zlu ne trebalo", mogu naci na stajalistima autobusa, metroa, ispred prodavnica...ljudi ih uzmu, upotrebe...i tamo gde izadju ostave na mesto za to predvidjeno, da ih upotrebi neko drugi, kad mu zatreba! Nas komentar je bio: "Ovo da kod nas zazivi- nema sanse!" 
