Northern Indiana Heritage Trail - Amish CountrySećate li se kako smo se nekada dopisivali sa rođacima, prijateljima, simpatijama?
Sećate li se radosti koju smo osećali kada u poštanskom sandučetu pronađemo pismo?
Ja se sećam! A sećam se i da sam na jednoj od prvih fotografija, koju mi je sestra pre petnaestak godina poštom poslala sa Nijagarinih vodopada, u pozadini videla porodicu Amiša. Sećam se, takođe, da mi je tada rekla da ih u tom delu Amerike ima dosta i da su ti ljudi ‘’čudni’’. Još tada je obećala sebi da će otići da obiđe okrug u kome su nastanjeni. Ipak, sačekala je i mene, ali i svoju ćerkicu.
Na moju veliku radost, prošlog leta, 31. jula 2014. zajedno smo posetile Elkhart County, oblast u Indijani koju, pored ‘’običnih’’ ljudi, nastanjuju Amiši.
Pozivam vas da se udobno smestite, vežete i krenete sa nama na ovo interesantno putovanje…
Logično, prvo moramo da obavimo sve neophodne pripreme za put. Ne brinite, izguglano je sve što nas zanima da vidimo, odštampani su uputstvo i mapa, kupljene su grickalice i još samo da… aha…
Pripreme za ovo putovanje trajale su danima.
Otprilike, kao da treba da idemo na put oko sveta. Od sestre je ova oblast udaljena samo 3 sata vožnje, što je za tamošnje pojmove MNOGO. Zet je insistirao da sve gume na autu obavezno promenimo pre puta.
Nije da su bile baš nove, ali nije baš ni da je sad planiran i taj nemali trošak. Ne popušta… nema izbora… ceo jedan dragoceni slobodan dan moje sestre potrošismo čekajući u servisu da nam završe gume. Sezona, gužva, a bez auta nemaš gde... To vreme smo iskoristile da ispišemo pozivnice za sestričin rođendan…
Zet je nekoliko dana paranoisao… Lično je proveravao sedište za dete, koje se, btw, koristi svakodnevno. Kaže, šta ako… i šta ako… i još ako… Čoveče, ne idemo na Mars!
Nekoliko puta je ponovio da treba da krenemo sa punim rezervoarom, da ujutru moramo pre 7 h da krenemo, da pazimo gde treba da se isključimo, da se vratimo pre mraka (zbog auto-puta i divljaka), da vozimo pažljivo… Brate, da poludiš! Negde duboko u sebi znala sam zašto nam sve to priča. Sestra je prilično rasejana dok vozi, redovno joj on izigrava GPS kad omaši put, dešava joj se da na sred puta stane jer nema goriva i sl.
Je l’ te, nisam vam pričala da moj zet poznaje do detalja SVAKI izlaz, SVAKI auto-put, SVAKU ulicu, SVAKI semafor, SVAKI pedalj u onolikom Čikagu? Po tome je poznat među svim prijateljima i rođacima tamo!
Takođe, taj isti zet ima neodoljivu potrebu da isključivo on vozi kada se negde ide i ne voli da leti avionom, jer nema kontrolu nad njim. Ipak, leti kad mora. Otuda, pretpostavljam, ovako temeljna uputstva i pripreme za naše putovanje ČAK do Indijane. Ili je zbog toga što dve žene idu same sa jednim detetom? Birajte sami odgovor.
Gume su promenjene, sedište provereno, gorivo do pola sipano (nismo lude da sipamo do vrha, u Indijani je gorivo jeftinije
), izguglano je sve što nas zanima da vidimo, odštampani su uputstvo i mapa, kupljene su grickalice…
Svi smo vezani? Jesmo, kapetane!
Let's go!Amiši su ljudi koji potiču sa severa Evrope, odakle su prognani u Pensilvaniju, Ohajo i Indijanu. Oni imaju svoju versku zajednicu i stroga pravila ponašanja za svakog pripadnika te zajednice. Žive život kakav se živeo pre XX veka: nemaju česme, već samo bunare za vodu, ne koriste struju (nema TV-a, frižidera, zamrzivača, mašina za veš i sudove, fena, grejanja…), ne voze kola, ne koriste hemikalije, sami prave alatke, ne koriste savremene poljoprivredne mašine, sami šiju odeću, ne fotografišu se, sami mese hleb, gaje konje, krave i živinu, vole cveće i prave ‘’jorgan - bašte’’ (Quilt Gardens) po uređenim površinama, ne idu u državne škole … bez odobrenja zajednice ne smeju ništa da preduzmu. Porodica je na prvom mestu, svi imaju neka zaduženja, ali baš svaki član, pa i deca. Oni su neobični, ali slobodni (ili ‘’slobodni’’, nisam baš sigurna
), veseli, srećni i zdravi ljudi!
Možete li da zamislite kako ovo izgleda u sred države koja je jedna od najnaprednijih i najsavremenijih u svakom smislu? Na dve ulice od MC Donald’s-a i Victoria’s Secret-a?! Teško, zar ne?
Ja sam se osećala kao uljez koji je upao u neki crno-beli film sa dobrim glumcima.
Oblast u koju smo zajedno krenuli posmatra se većim delom iz auta. Amiši ne vole da se mešaju mnogo sa ostalim narodom, pa je za razgledanje urađen kružni put koji prolazi oko svih njihovih naselja i kroz centre tih gradića. Znači, oni žive u gradićima u kojima žive i ostali stanovnici, ali njihove kuće i farme nisu u samom centru, već nekoliko ulica iza, okružene njivama i pašnjacima. Logično, jer Amiši sami proizvode sve što jedu, piju i koriste u okviru domaćinstva. Neki su ekstremni i uopšte nemaju dodir sa ljudima van njihove zajednice, ali mnogi svoje proizvode prodaju na pijacama, koje su u centrima svakog tog mesta, a tek poneko radi i u nekoj fabrici. Poznati su po proizvodnji mesa, jaja, mlečnih proizvoda, slatkiša od jabuka i drugog voća, kao i meda i pčelinjih proizvoda. Kod njih je sve organsko. Moja sestra isključivo kupuje njihova jaja i piliće (cage free), kojih ima u svim prodavnicama hrane u Čikagu.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
Lepo si primetio, baš mnogo vremena treba za odabir i dodavanje slika, ostalo mi nije problem. Čak sam mislila da preterujem sa brojem fotki, ali ne mogu da odolim. 
Prestravio nas je, koliko je verno urađen! 
