Putovanja u srcu

Pa i u Glen Burnie je sve lepo uređeno oko zgrada! Kako? Ko im sređuje? Da li u Americi ima neka zelena površina da nije uređena? Vidi molim te i bara je ograđena! Kod nas bi to bila otvorena deponija, gde postoji opasnost da se deca udave i tako... Kod nas bi isto trebalo uvesti zakon, ako nije uređeno oko zgrade ili kuće, kazna, pa da vidim da li bi bilo ovako kako je sada.

Pretvorila sam se u uvo, teraj dalje!

Uživancija u Glen Burnie

Nakon celodnevnog putovanja (sa dosta pauza putovale smo oko 17 sati), kasno uveče stižemo kući. Zet radi noćnu, videćemo se tek ujutru. Sestra je mrtva umorna. Sve vreme nas je pratila kiša, a na pojedinim deonicama je toliko pljuštalo da se ništa nije videlo. Veoma naporno za vožnju. Bio je i zastoj zbog sudara... Ona ujutru radi, slobodni dani su prošlost. Uzeće još jedan dan dok sam ja tu, jedan će uzeti zet i tako ću uspeti nešto i da vidim od Merilenda.

Još samo da povadimo pun gepek Štarkovih bananica, Krašovih bajadera, pršute, kobasica, slanine, kora za gibanicu, domaćeg hleba, smokija, vegete, supica, naše kafe … svega što u Čikagu ima, a ovde nema gde da se kupi.
Dobijam kratko uputstvo kako se koristi aparat za kafu, gde šta stoji, šta dete voli da jede… jedva pohvatah sve… ili ne baš sve…

Naselje je novo, podignuto za mesec dana. Još se gradi u komšiluku. Kuća u kojoj žive podeljena je vertikalno na pola. Svaka porodica ima prizemlje i dva sprata. To prvi put vidim i neobično mi je. Nemaju dvorište, šteta… Alarmi su svuda postavljeni. Čim smo stigle, sestra je počela da mi priča šifre za garažu, za ulaz, za ovo, za ono… Ma, mani me se, neću ni da izlazim! Šta ako nešto pobrkam?! Najvažnije je što je soba sa pištoljima pod šifrom, a nju ni ne želim da znam. Vazda nekih prostorija ima. Svaka soba ima svoje kupatilo i garderober. Unutrašnjost je sa ukusom uređena. Snimila sam i malu terasu, što je jednom pušaču u Americi veoma važno.
Sestra: Hoćemo li na spavanje?
Ja: Da, stvarno je dosta za danas… idemo…
Sestra: Uključiću alarm, nemoj da otvaraš terasu posle.
Ja: OK, neću izlaziti više.

Đavo ne da mira, ne mogu da zaspim i silazim da popušim još jednu. Otvaram terasu i počinje da zvoni… PIP PIP PIP PIP PIP PIP PIP PIP… Majko mila, koliko sam se prepala! Šta sad?! Gde se ovo čudo gasi?!
Sestra mirno silazi: ‘’Nema veze, isto je uradila i mama kad je bila prvi put, navikla sam. Sad će da me zovu, objasniću da je greška. ’’ Naravno, za pola minuta je zovu iz službe kojoj plaćaju ovu uslugu, daje gomilu podataka da ih ubedi da je sve samo greška smotane sestre iz Srbije. Samo joj je ovo trebalo posle napornog dana!
Prvu lekciju odlično sam naučila – sedi ‘di si, ni za ‘di si nisi!

Jutro... Zet je stigao iz noćne smene. Pod punom radnom opremom zaleteo se da se izgrlimo i izljubimo. Stvarno se mnogo volimo! Uniforma kao na filmu, pištolj, pendrek, kapa, sve... Ubrzo odlazi da spava i ja ostajem sama da se snalazim sa detetom... i kućnim aparatima... jer...

Prvo jutro donelo je nove muke. Htedoh da napravim kafu, ali pojma nemam šta mi je sestra sinoć napričala. Sto nekih delova na aparatu, meni nepoznatih do tad. Znate li onaj osećaj kada želite da u tuđoj kući ništa ne pokvarite, pa se baš trudite da tako i bude? Najvažniji filter nisam stavila, tako da je pravo čudo kako mašina nije pregorela istog momenta! Kafa je bila ukusna, ali sestra ne baš zadovoljna zbog ovakvog ‘’prestupa’’. Šta ćeš, sestro, sama si me zvala... naučiću.
Kako se pali televizor nisam ni pokušavala da saznam, a dalje od terase nisam išla dok sam sama sa sestrićem. Sreća pa me je dete bez problema prihvatilo i nije kmečalo, a moglo je, jer smo se ukupno družili 10 dana za njegovih 5 godina.

Pošto je sestra došla izuzetno umorna s posla, još neoporavljena od dugog puta, prvog dana smo samo prošetale po gradiću i odvele dete na karate. U grupi je bilo jedno belo dete, ostalo tamnoputi. Roditelji sede sa strane, posmatraju, ćaskaju. Zovemo jednu mamu sa dečicom na večeru. Ugnjavila sam njenu preslatku bebu! Ona je bila oduševljena što sam ja tako oduševljena!
Jedemo FENOMENALNA rebarca u barbecue sosu, koja je spakovala baka iz Indijane (zetova mama, kod koje su bili u poseti poslednjeg dana boravka u Čikagu). Spoj slanog i slatkog, meso koje se topi, savršeno!
Nakon večere, deca su se malo igrala, mi kratko ćaskali, popili sokiće, gošća je imala čast da proba čuvene bajadere (kojima se potpuno oduševila) i to je to. Druženje gotovo!

_________________

BALTIMORE

Drugog dana planirano je da idemo na bejzbol utakmicu u Baltimor, sestra ima pandurske propusnice. Igraju njihovi Oriolsi i … pojma nemam ko. Nisam bila baš oduševljena idejom, jer mi je srpski zet sto puta pričao da su te utakmice pravi smor (za razliku od fudbalskih), traju po nekoliko sati, ništa posebno. Međutim, bilo bi mi žao da to nisam doživela.
Na utakmicu krećemo naravno kolima, nas dve i sestrić, obučeni u narandžasto, kao pravi navijači Oriolsa. Jedan njen drug nas čeka kod stadiona. On je zove da joj kaže da ne kreće autom, već vozom, jer nema gde da se parkira ni nekoliko kilometara okolo. Kad se mnogo navikneš na auto, ni ne setiš se ovakvih stvari. Mudro!
Prelazimo u voz i za pola sata smo ispred Oriole Park na Camden Yards. U vozu sve sami narandžasti raspoloženi navijači, od 7 do 107 godina. Za mene doživljaj! Za sestrića je doživljaj što je uopšte u vozu, prvi put u životu.

Dečko sa kojim smo se našle došao je pre 3 godine u Baltimor, radi kao spasilac na bazenu. Ne voli Baltimor i jedva čeka da se vrati u Srbiju. Najlepše što je doživeo, kaže, jeste kada je otkrio radnju nekog Bosanca kod koga može da kupi eurokrem! Sreća najveća! Sa mojom sestrom upoznao se na ulici, kada su stajali na semaforu. Upala mu je u oči samom svojom pojavom od 2m, a pored toga vodila je i dete druge boje, sa kojim je pričala na srpskom. Započeli su razgovor i ostali u kontaktu. U Baltimoru nema mnogo '’naših’’ i svaki '’zemljak’’ je zlata vredan.







Fudbalski stadion Baltimore Ravens, naspram bejzbol stadiona Orioles






Stadion sam zamišljala kao malo veću beogradsku Marakanu. Kad ono - ceo kompleks, čoveče!
Oko stadiona besprekorno uređen prostor, park, cveće, čisto… Mnogo ljudi i dalje pristiže, niko se ne gura, ne žuri, ne divlja. Na bejzbol utakmicu ne mora da se stigne od prvog minuta, ne može mnogo da se propusti, jer će da traje bar 3-4 sata.
Desetak kapija za ulaz. Biramo jedan na kome dobijamo svi po majicu sa amblemom Orioles-a, koju čuvam kao suvenir. Unutra svega – fast food na svakom koraku, tezge i prodavnice sa navijačkim stvarčicama, prave ulice pune ljudi… Ne, ovako nisam zamišljala bejzbol stadion!
Ulazimo na tribine. U životu nisam ni slutila koliki je to prostor! Ne znam koliko je ljudi na tribinama, svakako mnooogo. Zevam na sve strane, slikam do iznemoglosti, sve mi je interesantno, oduševljena sam i uzbuđena. Ne trudim se da ukapiram pravila igre, ne znaju ih ni ovi do mene, nisam čak sigurna ni koji su ‘’naši’’.

Stadion Oriolsa, bejzbol tima iz Baltimora







































Izdržali smo oko 2 sata i, pre kraja, rešili da prođemo kroz grad, odemo do luke i negde na večeru. Već je počelo da se smrkava. Dopalo mi se ono što sam uspela da vidim. Primećujem da je grad manji od Čikaga, uži su bulevari, manja je gužva na ulicama.

_________________

U luci lepo uređeno šetalište, miris mora. Veliki zaliv, a voda ponegde zalazi i između zgrada.
Morski šmek, veseli ljudi, lepo uređen grad – to je ono što sam mogla da vidim za nekoliko sati boravka u Baltimoru.
Kada smo krenuli nazad, videli smo neraspoložene ljude u narandžastom i shvatili da su Oriolsi izgubili.



















Muzej sporta









Prolazimo i pored spomenika posvećenom žrtvama terorističkog napada, koji je u stvari deo srušenog aviona u napadu na Njujork, 11. septembra 2001. godine.













Drug se nudi da nas vrati kolima kući, ali nema sedište za dete i sestra neće ni da čuje! Nije bezbedno i tačka. Razni ludaci, kaže, voze baltimorskim ulicama, posebno uveče. On je zabrinut što ćemo se po mraku vraćati vozom i više puta ponavlja da mu se obavezno javimo kad stignemo kući. Ta zabrinutost me je malo prepala, ali sestra je neustrašiva, spasiće nas ako treba, ionako je viša od svih koji prolaze ulicom… Presedale smo iz jednog u drugi voz i to kratko čekanje usred nedođije nije mi bilo prijatno. Popušila sam 2 cigarete od nervoze. Ona je bila potpuno cool.

Ipak, bez problema stižemo kući. Po dogovoru, javljamo se da smo na sigurnom i prepune utisaka odlazimo na spavanje.

Sestra sutra radi. Zet ima slobodan dan, pa bi trebalo da idemo na američke palačinke (koje ja obožavam ) i u Five Flags Center, zabavni park.

_________________

Taman da si prekinula pisanje pre nego sto si objavila da ste stigli kuci, tačno bih te zvala!

Hocemo jos! Hocemo jos!

_________________
Imamo naš forum!

I posle kаže da se ne pazi na času!
Kad bi se i na ovom delu puta samo pravo ko bi onda ispravio krive Drine?!
Teško da bi nastavak uopšte i usledio...
Zbog onih koji pomno proučavaju podareno im štivo, molim za preciznije izlaganje!

Slušaj ti! Da sam u startu počela da objašnjavam gde je Baltimore, a gde Glen Burnie, niko ne bi imao snage da čita dalje. Ne mešaj mi se u stil navlačenja publike!
Što se ''samo pravo'' tiče, mislila sam da bi bilo previše detaljno da opisujem svaku krivinu.

Ako si pomno pratio, sigurno si primetio da je sve do Zapadne Virdžinije RAVNO, a onda se reljef naprasno menja, pa nailazimo na brda i planine, kroz Pensilvaniju posebno. Taj deo mi se posebno dopao.
Usput sam primetila da ima dosta mesta sa nazivima evropskih gradova.

_________________

Da, imaju oni i Beograda, mozda i nekoliko. Tamo je sve uredjeno, da mali covek ne treba nista da razmislja, vec samo da radi svoj posao. Eto i taj skroz "pravo" put je dokaz. Zmaki, da li ti se cini da su im ulice u gradu puste? Ima li tamo tzv. opasnih i "normalnih" delova grada? Da li je generalno u tim "normalni" delovima grada bezbedno? Da li je moguce da ste jedanput nocu isle vozom i da je vec bio prisutan strah i rizik?

Već nekih 6-7 godina na raznoraznim forumima iščitavam tuđe putopise i putujem s tim ljudima. Naučio sam cene toalet papira u prodavnicama u Metamorfozisu, na kojoj pumpi ima uredan toalet... i još mnogo korisnih stvari. Stoga, sa punom moralnom i materijalnom odgovornošću tvrdim da je ovo najuzbudljiviji putopis koji sam ikada čitao, bar što se tiče ex YU internet prostora.

Što reče Vicky, bila bi fora da si prekinula na delu gde čekate voz, pa ostaviš nastavak za sledeću epizodu.

_________________
Peglanje je lakše ako se prethodno dobro pofajta

Miki, ja nisam naišla ni na jedno neuređeno dvorište ili ulicu. Najneurednije što sam videla su uličice iza zgrada u naselju moje sestre. Možda negde i ima, stvarno ne znam.

Prođoh autom dosta toga i mogu da kažem da su čak i njive i seoska dvorišta uredni.
Prolazeći kroz Indijanu, svratile smo da se dete vidi sa dedom. On nas je sproveo prečicom do izlaza za East 70. Tada smo išle kroz neko selo - s jedne strane su polja kukuruza, s druge cakum - pakum kuće i dvorišta. Nisu sve besne vile, naprotiv, ima i onih običnih, montažnih, skromnijih. Ali, nema izlomljenih i nakrivljenih ograda, krša po dvorištu, mašine su uredno parkirane... Jednom rečju - red!


Nisu ulice puste, ali nema mnogo pešaka, osim u Down Town-u. Tamo nemaju svi gde da se parkiraju, pa nemaju izbora - idu vozom pa peške. Svi mnogo više vole da se vozaju, u tome strašno preteruju. Možda su ove večeri svi bili na utakmici, ne znam.
Mada, nemaju nekada ni izbora. Recimo, od sestrine kuće do karatea ima 2 minuta vožnje sa sve crvenim svetlom na semaforu, ali NEMA TROTOARA duž jedine ulice koja vodi u centar, pa ne postoji način da se bezbedno peške stigne. I kad hoćeš - ne možeš da prošetaš. U Čikagu je malo drugačije, ima dosta pešačkih staza, ali nema ko da šeta.
Nemaju oni kad da se švrćkaju, rade od 7 do 7.
Što se straha tiče, ja ga ne bih imala da se ovaj dečko nije uzvrpoljio i malo mi uneo nervozu. Uopšte se nisam osećala nebezbedno, nisam razmišljala na taj način. Ja sam sve vreme uživala, upijala svaki detalj, posmatrala ljude i okruženje, nisam razmišljala ko su i šta su. Da sam tako razmišlajla, verovatno ne bih mrdnula nigde.
Nakon povratka u Čikago, srpski zet mi je ispričao podatak da je Baltimor najpoznatiji po ... kriminalu.

_________________

Biće, uskoro!


Ovo je VELIKI kompliment za mene!

Ko će vas sve ispoštovati - ona ne mož' da izdrži napetost, ti bi da si napet...

_________________

Zmajo ova prica o bezbednosti podsetila me na moj boravak u Njujorku, tamo negde 89-90-te. Drugarica koja je tamo zivela nekoliko godina prisilila me da se u 2 ujutru vozimo metroom! Ja sam molila i preklinjala da ja platim taxi ( imalo se love , sivela sam kod roditelja, a radila u JAT-u kao stjuardesa), ali ona, kso siromasni student, nije htela ni da cuje te sam ja umrla od straha gledajuci pust metro i u njemu neke strasne likove! Takodje sam vise puta bila u Klivlendu, setala sam po ceo dan sama, ali u hotelu su me upozorili da pre negobsto padne mrak odem u svoju sobu jer je vrlo opasno. Nagledah se tako filmova u tom hotelu, smene su bile po devet dana, to jest veceri koje je trebalo nekako ispuniti!

_________________
Imamo naš forum!

Po dogovoru, zet, sestrić i ja se spremamo da idemo na doručak u IHOP, na palačinke, a zatim u zabavni park. Radujem se, iako nisam neka hrabrica da sve skalamerije isprobam.
Zetu zvoni telefon. Javljaju mu da večeras mora da bude u Njujorku, u bazi. Sve se obustavlja… Slobodan dan ne postoji! On se pakuje i odlazi na nekoliko dana. Što smo se videli – videli smo se… Od zabave ništa… Izem ti ja takav život!
Dan provodim u razvlačenju po kući, družim se sa sestrićem, odlazimo do tržnog centra.
Sestra je za sutra uzela slobodan dan, jer ja uveče letim za Čikago. Valjda ćemo uspeti još nešto da vidimo. Ono što je sigurno, za posetu Vašingtonu, koji je na pola sata od nje, ovoga puta nemamo vremena. Nekada se izgubi i sat vremena dok se pređe neki most, problem je parking, treba mnogo više od pola dana da bi se nešto i videlo. To ostavljamo za neki drugi put.
Imam ponuđene dve opcije:
1. Da odemo na plažu, koja je udaljena skoro 2 sata od nas i voda nije za kupanje - hladna je i talasi su veliki i opasni. (Zamislite da ste okruženi ‘’morem’’ a da nigde nema plaže! A i tamo gde ima, nije baš za kupanje! Bezveze!)
ili
2. Da obiđemo glavni grad Merilenda – Anapolis, pokaže mi gde i s kim radi i obiđemo kompleks Naval Academy.
Kad osvane novi dan, odlučićemo…


Poslednje jutro mog boravka u Glen Brniju leta 2014. Ispijam kafu na preslatkoj terasici, uživam u tišini, miru i lepoti.



Sestra ima obećani slobodan dan. Od ponuđenih aktivnosti, izabrala sam drugu opciju – idemo u Anapolis, koji je na pola sata od nas.

ANNAPOLIS – grad marinaca i bogatih

Annapolis, glavni grad Merilenda smešten je u Chesapeake zalivu, na ušću reke Severn, 40 km južno od Baltimora i oko 50 km istočno od Vašingtona.





Pogled na hektare Vojne akademije



Prvo svraćamo u stanicu policije. Upoznaje me sa svima koji su u tom trenutku prisutni u zgradi i oko nje. Neobično im je što je došla, jer znaju da ima slobodan dan. A došle smo, pre svega, da pokupi neke cipele i japanke što stoje danima ispod kancelarijskog stola. Nema žena šta da obuje, one zlatne sa kaiščićima su joj jutros bile neophodne!
Kancelarija 2x2, bez prozora, ledara. Iznenađena sam, jer nisam tako zamišljala njen radni prostor. Gomile papira na sve strane, fioke, folderi… A ispod stola - pravo blago! Desetak pari razbacanih cipela, japanki, sandala, koje svakodnevno dovlači, a ne vraća kući (ponekad, doduše, sve završi u gepeku ). U zgradu ne može da uđe u japankama, pa se preobuje čim uđe u svoju mišju rupu. Kad krene na sud, mora štikle… Ako nosi pantalone, ne sme da se vidi članak, što je njoj problem, jer su joj sve pantalone kratke (čak i tamo ima problem da nađe odgovarajuće)… suknja može, članak ne smeta u tom slučaju… i tako, problemi… Kolege su ljubazne, nasmejane, raspoložene. Osećam da je vole i cene, pa sam mnogo srećna zbog toga. Moći ću tetki da kažem da joj je ćerka zadovoljna, da ne brine mnogo.

Idemo dalje. Sledeća stanica je obilazak centra grada i US Naval Academy. Hm, pitam se šta tu ima da se vidi...

Prolazimo kroz još jedan uređen grad, koji mi se odmah dopao. Drugačiji je od svega što sam do tada u Americi videla. Kuće različitih boja – plave, žute, crvene… Grad na vodi, skockan, miran, mirisan… mondenski grad!
Kao da sam na moru! Oseća se miris okeana i prijatna ‘’morska’’ vlaga u vazduhu. Zgrade su starijeg datuma, ulice uže, u centru je marina sa privezanim plovilima… kao staro primorsko mesto negde u Evropi, ali malo mlađe. Prelepo!

Prilično živo na ulicama. Brodovima pristižu turisti, stariji bračni parovi svojim jahticama, ljudi idu s plaže (koju ja ne videh)… Kažu da ovde dosta Britanaca ima svoje kuće, koje su astronomski skupe. Sve je ovde mnooogo skuplje nego na ostalim mestima. Obične magnete sam plaćala 8-10 dolara, a u Čikagu su, na primer, $2. A kolači… uh, što su dobri bili! Komad je 5-8 dolarčića, al’ vredi! Kako ih samo, onako sitne, spakuju, da se razboliš od elegancije!

_________________

Kunta Kinte – oslobođeni rob iz Gambije, na osnovu čijeg života je Alex Haley napisao roman ‘’Roots: The Saga of an American Family ‘’

























Van centra grada

_________________