Putovanja u srcu

Dugo mi je ova oblast bila na listi želja. Puglia ili Apulija je regija koja čini čuvenu „petu italijanske čizme“ i nalazi se na krajnjem jugoistoku Italije. Okružena je na istoku jadranskom obalom a jonskom obalom na jugozapadu i više od 900 kilometara obale čine da je to regija sa najdužom obalom među kontinentalnim italijanskim regijama. Ljubomoran sam što vam iz bilo kog mesta neće trebati više od sat vremena vožnje do neke od plaža. Apulija je puna konstrasta, kombinacija belih peščanih plaža, dramatičnih litica, mnogobrojnih maslinjaka i žitnih bolja i istorijskih gradova. Tokom više od dve hiljade godina ovuda su prolazili Grci, Rimljani, Vizantinci, Normani, Arapi, Španci i Burboni, a svaki narod ostavio je trag u arhitekturi, jeziku i gastronomiji. Zato su razlike u izgledu gradova značajne iako su gradovi blizu.

Legenda kaže da je more oblikovalo karakter stanovnika Apulije. Vekovima su živeli između dva mora, oslanjajući se na ribarstvo, trgovinu i poljoprivredu. Zbog čestih gusarskih napada stanovništvo se povlačilo u utvrđene gradove na uzvišenjima, zbog čega danas mesta poput Ostunija ili Locorotonda izgledaju kao kamene tvrđave koje izranjaju iz mora maslinjaka.

Apulija je danas najveći italijanski proizvođač maslinovog ulja i jedan od najvažnijih proizvođača vina. Procenjuje se da u regiji raste više od 60 miliona stabala maslina, od kojih su neka stara preko hiljadu godina. Nekada je nazivana „žitnicom Italije“, jer su njena plodna polja vekovima hranila veliki deo Apeninskog poluostrva.

Možda je upravo u tome najveća čar Apulije. Ona nije regija spektakularnih metropola niti grandioznih građevina. Njena lepota krije se u sporom ritmu života, mirisu sveže hrane, kamenim ulicama sa balkonima na kojim visi veš, brojnim crkvama, belim kućama koje blistaju na suncu, maslinjacima starim koliko i rimsko carstvo i ljudima koji će vam uz espreso ili čašu vina ispričati neku lokalnu priču kao da ste stari prijatelji. U Apuliji se ne obilaze samo znamenitosti – ovde se upoznaje način života.

Ove zime je Air Serbia "pomogla" u izboru destinacije promotivnim cenama za avio karte na relaciji Beograd – Bari. Ostalo mi je puno vremena da putovanje i isplaniram što možda i nije bila dobra stvar jer sam više puta menjao planove. I što sam više proučavao oblast dodavao sam lokacije koje treba videti, da bih u nekom trenutku shvatio da je nemoguće da sve upakujem u 7 dana i da iskoristim lepo vreme da posetim i neku plažu. Pišem ovo iz razloga što ovo nije možda izbor najznačajnih ili najlepših mesta u Apuliji već neki moj lični izbor. Na taj izbor je uticalo nekoliko faktora.

Bari kao dolazna / polazna tačka sa ranim jutarnjim letovima je bio logičan izbor za nekoliko noći. Odlično je vozom povezan sa mestima Polignano a Mare, Monopoli, Lecce i karte nisu skupe. I sam grad je veoma zanimljiv.

Jedna od želja je bila da spavam u Alberobellu u trulo kućici i da uživam u šetnji kroz mesto kada ga napuste turisti koji su došli na jednodnevni izlet.

Kada sam u plan ubacio i plaže, mom ukusu su više odgovarale plaže na jonskoj obali i zato sam odabrao Taranto kao bazu na dve noći. A i put od Barija do Taranta je išao preko Matere, još jednog mesta koje sam obavezno želeo da posetim.

Nisam želeo da samo jurim iz mesta u mesto pa sam se odlučio za obilazak samo jednog dela regije. Nisam pokušavao da u plan ubacim i Lecce, Otranto, Galipoli, pećinu Castellana, zoosafari u mestu Fasano i mnoge druge lokacije.

Da li bih po povratku menjao nešto u planu? Iako mi je Taranto bio veoma simpatičan grad, jedini koji nije turistički preopterećen i u kome je bilo najlakše funkcionisati, ne bih se tamo smestio. Grad je suviše veliki, industrijski centar i vojna baza sa velikim brojem stanovnika i mnogo vremena sam gubio u izlasku i povratku u grad. Pre bih birao neko manje mesto uz obalu.

Nisam obratio pažnju da rentirani auto neću moći da vratim u nedelju ujutru i ispao je problem da moram da poslednju noć provedem u Bariju da bih auto vratim u subotu uveče što mi jeste poremetilo plan za taj dan. Naravno ovo ne važi za velike rent-a-car agencije ali su one bile dosta skuplje i tražile su veliki depozit.

Najveći problem je bila temperatura, zakačio sam ovaj vreli talas u Italiji. Bilo je neprijatno šetati kamenim ulicama bez imalo hlada. U ovoj regiji lokali i dalje rade dvokratno, pauza za ručak je između 13h i 17h, može da bude desetine ljudi ispred koji bi nešto kupili. To je izazvalo dva problemčića. Lokali koje sam ubeležio kao poznata po nekom koktelu, hrani, pogledu nisu radili i nisam mogao da čekam ponovno otvaranje da bih video i druge lokacije u planu. Nemate gde da sednete na piće i osveženje, restorani nekada neće da vas usluže bez hrane a meni je 13h rano za ručak. Zato sam povremeno poput beskućnika ispijao vodu ili jeo sladoled na stepenicama nečije kuće. Jeste za plaže bila odlična temperatura, ali sam u nekim gradovima proveo manje vremena od planiranog ili sam imao sporiji ritam.

Jedan dobar savet je da za ove gradove dobro pripremljen plan nije baš obavezan. Mnogo puta sam kretao od tačke A do tačke B i usput se gubio u sporednoj ulici, crkvi, vespi parkiranoj uz neka vrata i izašao bih do tačke koju sam planirao kasnije. Na mom planu je pisalo da je šetnja na primer duga 2,5km a zbog tih lutanja sam znao da pređem duplo više.

Ja sam veliki fan italijanske kuhinje i na putovanjima volim da jurim lokalna, pomalo čak i kultna gastronomska mesta. Ovoga puta sam bio blago šokiran i nepripremljen. Gastronomska ponuda Apulije poznata je po jednostavnoj kuhinji. Focaccia barese, testenina orecchiette, sir burrata, pecivo taralli i sveža morska riba najbolje pokazuju filozofiju juga Italije – malo sastojaka, ali vrhunski kvalitet. Jela poput rižota, bogatih i kremastih pasti ili njoka, lazanji, saltimboke nisu uopšte u ponudi. I pice su sličnije onim koje se prave kod nas u kućnoj varijanti, sa običnim nadevima. Na moje iznenađenje puno ima mesa i to sa roštilja, puno vrsta kobasica, verovatno su siromašniji regioni oslonjeni na poljoprivredu tražili načine da se pripreme brzi, bogati obroci i da se meso sačuva duži period. U restorane uveče idete ili čim se otvore ili imate rezervaciju ili šarmirate konobar(ic)e. Zato sam uživao u ponudi u pekarama za doručak, fokače bilo da su prazne ili filovane suhomesnatim proizvodima i salatama, pancerote, pržena palenta, arančini, sendviči u svežem hlebu. I tu sam imao par šokova ili razlika u odnosu na naše uslove, pekara radi na primer od 7:30 ali u 8:30 nema ništa u ponudi, tek se peče pecivo. Sendviči se spremaju na licu mesta, za vas i nije problem da neki sastojak izbacite ili dodate, sve je sporije i treba vam više vremena. Sladoled i kolači su mi bili vrhunski, a čak i tu je sve sporije, videćete kasnije u priči.

Dan 1 – Bari

Bari je glavni grad regije Puglia / Apulija i najveća luka na južnom Jadranu. Sa više od 300.000 stanovnika predstavlja privredni i kulturni centar juga Italije, ali uprkos tome uspeva da zadrži atmosferu mediteranskog grada u kome se život odvija na ulicama i trgovima. Njegov položaj oduvek je bio od strateškog značaja – odavde su vekovima polazili trgovci, hodočasnici i krstaši na put ka Balkanu, Grčkoj i Svetoj zemlji. Zbog toga se često kaže da je Bari „kapija Istoka“, mesto gde se susreću zapadna i istočna kultura.

Bari je jedan od retkih italijanskih gradova u kome se privatni život i dalje odvija pred očima prolaznika – vrata kuća često su širom otvorena, komšije razgovaraju preko ulice i taj razgovor često izgleda kao svađa da se pitate smete li da prođete pored njih, a deca se igraju na trgovima kao nekada.

Grad je neraskidivo povezan sa likom Svetog Nikole, jednog od najpoštovanijih hrišćanskih svetaca. Njegove mošti prenete su iz Mire u Maloj Aziji u Bari 1087. godine i od tada bazilika posvećena Svetom Nikoli predstavlja jedno od najvažnijih hodočasničkih mesta u Evropi. Ono što Bari čini posebnim jeste činjenica da se u istoj crkvi vekovima mole i katolici i pravoslavci, zbog čega se grad često naziva simbolom susreta dve hrišćanske tradicije. Za stanovnike Barija Sveti Nikola nije samo zaštitnik grada – on je deo njihovog identiteta, a njegovo ime čuje se gotovo na svakom koraku.

Bari je naravno neraskidivo povezan i sa svakim navijačem Crvene Zvezde.

Bari je grad kontrasta. Sa jedne strane nalaze se elegantne avenije iz 19. veka, luksuzne prodavnice i čuveno šetalište Lungomare Nazario Sauro, jedno od najdužih i najlepših na Mediteranu. Sa druge strane, samo nekoliko minuta hoda dalje, prostire se splet srednjovekovnih uličica u kojima vreme kao da je stalo.

Lungomare Nazario Sauro
Ja sam našao smeštaj na svega nekoliko koraka od šetališta i 10ak minuta hoda do starog grada.

Za Italijane je "la passeggiata" mnogo više od šetnje. To je nepisani društveni običaj koji traje već generacijama. Najčešće se odvija između 18h i 20h, posle posla a pre večere. Nekada je to bila prilika da mladi upoznaju buduće supružnike, da se porodice okupe posle radnog dana i da se razmene najnovije gradske priče. Danas, uprkos modernom načinu života, ovaj ritual i dalje predstavlja važan deo italijanske kulture i jedan od razloga zbog kojih su gradski trgovi i šetališta puni života dugo nakon zalaska sunca. U porodici i komšiliku imam par tinejdžera i nekoliko puta sam se u tim šetnjama pitao kako kod nas takav način izlaska ili ljubavnog sastanka ne bi bio prihvatljiv.

Šetalište se prostire između starog grada i plaže Pomodoro.

Na kraju šetališta nalazi se mala luka ribarskih čamaca i pijaca na kojoj se može kupiti najsvežiji ulov. Nema mesta na kom možete dobiti svežiju ribu, hobotnicu, dagnje… Tu se mogu pronaći i čamci koji će vas povesti u obilazak obale ili do neke plaže u okolini.

Tokom Drugog svetskog rata, u luci Bari dogodila se jedna od najvećih pomorskih katastrofa Mediterana. Nemački avioni su 1943. bombardovali luku i potopili više od 25 brodova. Jedan od njih je tajno prevozio iperit (bojni otrov), što je godinama držano u tajnosti.











Teatro Margherita
Jedna od najpoznatijih građevina u Bariju.
Ima i jednu zanimljivu priču. Izgrađeno je na stubovima u moru zato što je gradsko pozorište imalo monopol na izvođenje predstava na kopnu. Investitori su pronašli pravnu "rupu" i sagradili novo pozorište iznad vode.
I danas je aktivno pozorište.





Piazza del Ferrarese
Glavni ulaz u Bari Vecchia. Na tom trgu se nalazi i turistički info centar (pokušao sam da vidim da li imaju mape ali je ušla grupa Amerikanaca koja se raspitivala oko iznajmljivanja čamaca). Kada sam već ovo napisao da navedem još jedan utisak, engleski govore veoma malo i slabo ili neće da ga govore. Nikada nisam imao većih problema u sporazumevanju.
Ispod trga mogu se videti ostaci rimskog puta starog skoro 2000 godina.
Na trgu je veliki broj kafića, poslastičarnica, restorana.





Piazza Mercantile
Nekadašnji centar trgovine, nastavlja se na prethodni trg.
Ovde se nalazi čuveni Colonna della Giustizia (Stub pravde).
Dužnici koji nisu vraćali dugove vezivani su za stub i javno ponižavani pred građanima.





Basilica di San Nicola
Najvažnija građevina grada.
Mošti Svetog Nikole prenete su iz Mire u današnjoj Turskoj 1087. godine.
Lokalci ne kažu da su ih ukrali. Kažu da su ih "spasili".
Jedna od retkih religijskih objekata koju posećuju i kataloci i pravoslavci.
Priznajem da sam se iznenadio koliko je skromna toliko poštovana bazilika. Bez mermera, slika, zlatnih ornamenata, više sam imao utisak manastira.
Lokalci će reći i da Deda Mraz ne živi na severnom polu već u Bariju i da svaki posetilac koji uđe u Baziliku Svetog Nikole zapravo stoji na mestu koje čuva uspomenu na čoveka čija je dobrota inspirisala jednu od najpoznatijih božićnih priča na svetu.
Sveti Nikola bio je episkop grada Mire u današnjoj Turskoj, poznat po tome što je tajno pomagao siromašnima, posebno deci. Najpoznatija legenda govori o tri siromašne devojke kojima je, pod okriljem noći, kroz prozor ubacio kese sa zlatnicima kako bi im obezbedio miraz i spasao ih od bede. Upravo zbog tog čina postao je simbol nesebičnog darivanja.
Njegov kult su mornari širili čitavom Evropom, a kako se legenda širila menjala se i slika svetitelja. U Holandiji je postao poznat kao Sinterklaas, dobri starac koji 5. decembra donosi poklone deci. Kada su holandski doseljenici u 17. veku stigli u Novi Amsterdam, današnji Njujork, sa sobom su doneli i ovu tradiciju. Engleski izgovor imena Sinterklaas vremenom se pretvorio u Santa Claus.
Današnji izgled Deda Mraza – nasmejanog starca u crvenom odelu sa belom bradom – nastao je tek tokom 19. i 20. veka kroz književnost, ilustracije i reklamne kampanje. Ipak, njegova suština ostala je ista: pomaganje drugima i darivanje bez očekivanja nagrade, vrednosti po kojima je Sveti Nikola bio poznat još u 4. veku.









Katedrala San Sabino
Manje poznata od bazilike, ali veoma lepa.
Dva puta godišnje sunčev zrak prolazi kroz rozetu i formira savršen krug svetlosti na podu crkve. To je srednjovekovni astronomski fenomen.
Suveniri, ceromorijalni lampioni, lampioni iznad ulica u gradovima, lampe na ribarskim čamcima imaju elemente ove rozete. Deluje malo kičavo sa lampama u različitim bojama ali je izgleda veoma poštovan simbol.





Ulica orecchiette - Arco Basso
Žene ovde i dalje ručno prave tradicionalnu testeninu orecchiette. Neke porodice rade isti posao već nekoliko generacija.
Pročitao sam pred put da u nekim kućama možete da ručate sveže pripremlju testeninu. Pakovanje od 0,5kg košta nekoliko eura.
Najbolje je doći između 10 i 13h.







Castello Svevo
Normanski zamak kasnije obnovljen od strane cara Fridrih II Hohenštaufena.
Fridrih II je bio jedan od najznačajnih vladalaca 13og veka. Bio je toliko neobičan da su ga savremenici zvali "Stupor Mundi" (Čudo sveta), govorio je više jezika, proučavao astronomiju i držao egzotične životinje a njegov dvor u Palermu bio je jedno od najobrazovanijih mesta tadašnje Evrope. Zbog toga ga mnogi istoričari smatraju jednim od prvih "renesansnih ljudi", iako je živeo skoro 200 godina pre renesanse. Uspeo je da postane kralj Jerusalima gotovo bez prolivanja krvi – pregovorima, što je u vreme krstaških ratova bilo gotovo nezamislivo.
Na teritoriji Puglia ostavio je mnogo tragova, jedan od najmističnijih je Castel del Monte, dvorac savršene geometrije sa 8 kula za koji se smatra da krije veliko blago i tajne templara. Jedna od lokacija koje ostaju za neki drugi put iako je svega 60 km udaljena od Barija.



Jedan od najlepših načina da upoznate stari grad je da se "izgubite" u njemu, lutate ulicama u potrazima sa simpatičnim detaljima ili "bežite" od većih grupa turista.

Hrana
Kada sam već u starom gradu red je da navedem i par lokacija koje sam obišao kada je u pitanju hrana.

Tradicionalnu testeninu orecchiette, sveže napravljenu tog dana ćete naći u svakom restoranu. Veoma su skromni sosevi kojima se prelivaju. Najpoznatija je Orecchiette con le cime di rapa što doslovno znači "male uši sa vrhovima repice". Nisam je probao jer nisam znao da prevedem od čega je sos, niti su konobari uspevali da mi objasne. Pretraživanjem za pisanje putopisa sam ukapirao da je to biljka koja se uzgaja u južnoj Italiji, nešto između brokolija, raštana, repe.



Veoma su popularni puccia sendviči nazvani po vrsti hleba u kom se prave. Samo što morate imati dobro predznanje o vrstama šunke, pršute, sirevima da bi mogli da naručite, a neke kombinacije su veoma zanimljive.



Jedno od kultnih mesta u starom gradu je Panificio Fiore, pekara koja radi od početka 20 veka. Pekara je izgrađena iznad srednjovekovne crkve i delom se mogu videti lukovi crkve. Za razliku od poznatije genovske focaccie ovde se koristi deo krompira u testu, na vrh se stavlja čeri paradajz, masline i obilno maslinovo ulje pa je rezultat hrskava donja korica, meko testo i slatki i slani ukusi na vrhu. Red se čeka skoro neprekidno, a obratite pažnju na radnu vreme 09:00-13:30 i 17:00-20:00 iako je stari grad prepun turista i mogao bi promet da poveća još 30% minimum. Još jedno kultno mesto koje se nalazi blizu šetališta, van zidina starog grada je El Focacciaro sa sličnom ponudom.



Drugo kultno mesto je poslastičarnica Gentile pored samog zamka Svevo. Porodica Gentile bavi se sladoledima i poslastičarstvom još od kraja 19. veka, a današnja radnja nastavlja tradiciju dugu više od 140 godina. Ovde morate red da čekate dva puta, prvo idete na kasu i birate veličinu sladoleda i da li želite kornet ili čašu. Dobijete broj i onda čekate da dođete na red da birate ukuse. U redovima ste 15-20 minuta za sladoled ali zaista vredi.
Osim sladoleda ovde se prodaju još dva tradicionalna kolača.
Zeppola di San Giuseppe je slična princes krofni, samo na vrh ide još amarena trešnja. Priprema se za 19. mart, praznik Svetog Josifa (San Giuseppe), koji se u Italiji obeležava i kao Dan očeva. Legenda kaže da je, nakon bekstva u Egipat, Sveti Josif izdržavao porodicu prodajući pržene kolače, pa se zbog toga zeppole povezuju s njegovim praznikom.
Sporcamuss je sličan kolač samo se testo peče u plehu, ne formira se krofna i služi se topao. Naziv kolača na dijalektu znači "uprljaj mi usta“, zato što je gotovo nemoguće pojesti ga a da se ne uprljaš kremom i šećerom u prahu.



U Italiji se usluga za stolom naplaćuje za piće 1 – 2 eura po osobi a za jelo 1,5 – 3 eura i većina će sladoled i kolače iz poslastičarnice pojesti preko puta na zidinama zamka. Smešno je što će vas to koštati više jer sam jedno veče uflekao majcu, drugo veče mi je sladoled kapnuo na patike. Još nemam sliku da vam pokažem kolače jer su mi obe ruke bile zauzete

Dan 2 - Bari

Druga strana Barija. Urbanistički uređen kvart sa parkovima, avenijama, fasadama palata u kojima su živeli bogati trgovci.

Piazza Umberto I
Veliki gradski park i univerzitetski centar.
Studenti ga zovu jednostavno "Piazza", kao da drugi trgovi ne postoje.





Via Sparano
Glavna pešačka zona
Krajem XIX veka ovde su se naseljavale najbogatije trgovačke porodice iz Apulije, danas je to "italijanska verzija Knez Mihailove"







Palazzo Mincuzzi
Jedna od najlepših zgrada u gradu
Početkom XX veka smatrana je simbolom modernog Barija i ekonomske moći juga Italije



Corso Vittorio Emanuele II
Glavna gradska avenija.
Granica između starog i novog Barija. Sa jedne strane srednji vek, sa druge XIX vek.
Grad je početkom XIX veka postao tesan unutar zidina Bari Vecchie.
Napoleonov šurak Joachim Murat naredio je izgradnju novog grada.







Teatro Petruzzeli
U noći između 26. i 27. oktobra 1991. pozorište je potpuno izgorelo u požaru
Za mnoge stanovnike Barija to je bio nacionalni šok
Godinama su vođeni sudski sporovi oko obnove, pa je zgrada stajala kao ruševina skoro dve decenije.
Pozorište je ponovo otvoreno 2009. godine. Lokalci često kažu da je Petruzzelli "Feniks Barija" jer je bukvalno ponovo rođeno iz pepela.



P.S. redosled kojima navodim lokacije su posledica položaja stana koji sam iznajmio jer sam plan pravio kako da u jednoj šetnji obiđem više lokacija. Vodio sam se idejom da šetnja bude duga par kilometara ali sam uvek prelazio duplo zbog ulica koje bi mi privukle pažnju, neke grupe turista sa vodičem koja je zastala pa sam ja krenuo da vidim šta se tu nalazi i slično.

Dan 2 – Polignano e Mare

Do Polignana sam stigao vozom iz Barija, karta je u jednom smeru koštala 3,1e, prijatna vožnja sa glavne stanice.

Na prvi pogled, Polignano a Mare deluje kao grad koji prkosi prirodi. Bele kuće stoje na samoj ivici strmih krečnjačkih litica visokih više od dvadeset metara dok je ispod njih Jadransko more.
Polignano je pravi primorski gradić i to nisam shvatio prilikom obilaska već narednih dana kada sam obilazio druge gradiće. U njima je jezgro grada bilo starinsko, sa kamenim ulicama, mermernih klupama, drvenim žaluzinama u boji, ornametikom na fasadi dok je ostatak grada bio „običan“ grad koii se viđa i u drugim regijama i čak deluje „socijalno“ u odnosu na jezgro. Polignano je ipak u mnogo većem procentu „originalan“, tu su verovatno brojni smeštaji za turiste jer je ipak na moru i verovatno ima veći broj turista koji ostaju više dana. Takav mi je bio i Monopoli.



Lama Monachile
Najpoznatija plaža i simbol grada. Kada u pretraživač ukucate Polignano verovatno će vam izaći slika ove plaže i to pogled sa mosta iznad plaže.
Slika sa mosta je stvarno eksta. Atmosfera na plaži sa društvom koje donese piće je stvarno ekstra.
Za moj ukus plaža je lepa za slikanje. Mene su Kikladi razmazili, ovaj broj ljudi na plaži, žamor sa svih strana, krupan kamen i stena na kojoj ne možeš ni da sediš ja ne bih mogao da podnesem svaki dan.





Statua di Domenico Modugno
Ovde je rođen Domenico Modugno, autor pesme Nel blu dipinto di blu poznatije kao „Volare“. Milena reče da je on bio popularan i kod nas i odmah je prepoznala ko je na slici. Ja sam pesmu znao, ali mi lik nije bio poznat. Obavezna fotografija, lokalci često podignu ruke u istu pozu kao statua.



Centro Storico
Mali, ali veoma šarmantan stari grad.
Dok lutate starim gradom, obratite pažnju na stihove koje je lokalni umetnik poznat kao Gvido il Flaner s ljubavlju naslikao na zidovima, vratima i stepenicama.













Piazza Vittorio Emanuele II
Kula sa astrološkim satom i crkva Santa Maria Assunta



Terrazza Santo Stefano
Jedan od najlepših pogleda na litice i Jadransko more.



Belvedere su Grotta Palazzese
Jedan od najpoznatijih restorana u Italiji nalazi se unutar prirodne pećine iznad mora.
Fotografisanje je besplatno, ručak nije. Ručak ili večera mora da se zakaže nekoliko nedelja unapred, maksimalno se možete zadržati 2 sata, meni obuhvata 5 jela sa degustacijom vina i u junu je koštao 300 eura po osobi.
Pre nego što je postala restoran pećina je vekovima služila kao sklonište mornarima. Lokalna legenda kaže da su krijumčari koristili pećinu za sakrivanje robe tokom oluja. Nije istorijski dokazano, ali vodiči često prepričavaju ovu priču.

Festival
Od 14. do 16. juna Polinjano slavi svog zaštitnika, San Vito Martire.
Legenda kaže da je nakon mučeništva San Vita, pobožna matrona po imenu Fiorenca, izložena oluji, zatražila pomoć od Boga koji joj je poslao sveca da joj pomogne. Da bi mu se zahvalila, odlučila je da ga dostojno sahrani u „locus marianus“ (mesta na kojima se prikazala Bogorodica), kako je sam San Vito želeo. Ispostavilo se da je to mesto luka San Vito.
Upravo tamo, 14. juna, lik sveca će, kao i obično, biti postavljen na splav i praćen od luke San Vito do Kala Paure.
Zatim počinje povorka koja kulminira na Pjaci Vitorio Emanuele, gde se svecu predaju ključevi grada. Lik se zatim postavlja na oltar koji ostaje izložen tokom trajanja festivala.
15. juna održava se svečana povorka ulicama grada u kojoj se nose mošti sveca, obično čuvane u dva relikvijara u opatiji San Vito, u kojima se nalaze kost ruke sveca i patela kolena San Vita.
16. juna, drugom povorkom, mošti se vraćaju u matičnu crkvu, a sve se završava velikim vatrometom.
Grad je ukrašen tipičnim apulijskim svetlima i vlada atmosfera slavlja.





Hrana
U lokalu Super Mago del Gelo Mario Campanella treba probati čuvenu „specijalnu kafu“, napravljenu od jednake količine espresa i amareta sa dodatkom korice limuna. Enterijer je ostao isti kao pre 40-50 godina, a imaju i odličan sladoled.



U lokalu La pucceria treba probati puccia sendvič, najpoznatiji sa grilovanom hobotnicom (polpo) ili sa mortadelom i pistaćima.

Dan 3 – Altamura

Na oko 45 kilometara od Barija, na visoravni Murđe (Le Murge), nalazi se Altamura – grad koji na prvi pogled deluje mirnije i skromnije od obalskih gradova, ali upravo u tome leži njegov šarm.
Altamura krije i jednu od najvećih arheoloških senzacija Italije. Nedaleko od grada 1993. godine pronađen je gotovo potpuno očuvan skelet praistorijskog čoveka, poznat kao Čovek iz Altamure. Star više od 150.000 godina, smatra se jednim od najbolje očuvanih ostataka neandertalca ikada pronađenih.

Porta Bari
Kamena kapija na ulazu u stari grad



Piazza Duomo
Piazza Duomo nije najveći trg u Pulji, ali je možda mesto gde se najbolje oseća duh srednjovekovne Altamure



Katedrala Altamura
Istorija grada seže još u antičko doba, ali današnji izgled Altamure u velikoj meri duguje caru Fridrihu II Hohenštaufenu, koji je sredinom 13. veka podstakao njeno naseljavanje i izgradio monumentalnu katedralu posvećenu Bogorodici. Ona je jedna od retkih crkava u Italiji koju je osnovao sam car, a ne papa ili biskup, zbog čega zauzima posebno mesto u italijanskoj istoriji. Njena bogato ukrašena fasada dominira glavnim trgom i predstavlja simbol grada već gotovo osam vekova.
Izgleda je ovaj period popularan za svadbe jer sam gotovo u svakom gradu ima priliku da vidim dodatno ukrašene ulaze u crkve.



Centro Storico
Lavirint uskih kamenih ulica pri čemu je jedna ulica i među užim ulicama na svetu i jedan od najmanjih lukova koje sam video i pitanje je za koga je napravljen i da li je trebao da bude ove visine.











Claustri (skrivena dvorišta)
Altamura je poznata po mreži malih unutrašnjih trgova. Izgledaju kao filmske scenografije. Najlepše je samo lutati bez plana.
Tokom srednjeg veka porodice su gradile kuće oko zajedničkog dvorišta. U slučaju napada stanovnici su mogli brzo da zatvore ulaze i brane prostor.
Zbog toga Altamura ima skoro "arapski" raspored ulica.





Pane di Altamura
Jedan od najpoznatijih hlebova Italije.
Altamura se često naziva „grad hleba“, i to s razlogom. Njegov čuveni Pane di Altamura bio je prvi pekarski proizvod u Evropi koji je dobio oznaku zaštićenog geografskog porekla. Pravi se od lokalne sorte tvrde pšenice, sa prirodnim kvascem i debelom, hrskavom korom koja omogućava da ostane svež i po nekoliko dana. Legenda kaže da su ga seljaci nosili na višednevni rad u poljima, a da bi svaka vekna lako pronašla vlasnika, pre pečenja su na testu utiskivali porodični znak ili inicijale.











Hrana
U Altamuri sam završio svoj grand slam slatkiša iz regije Puglia.

Tette delle Monache, u bukvalnom prevodu grudi monahinja ili grudi časnih sestara je kolač koji potiče iz Altamure. Lagani biskvit poluloptastog obilka punjen vanil ili kremom od pistaća sa cuculjkom na vrhu svoje šaljivo ime nosi ili zbog oblika ili zbog mesta nastanka u nekom od obližnjih manastira. Nije čudno za Italiju da ima puno „samostanskih kolača“ jer su monahinje uvek imale pristup namirnicama poput putera, šećera, jaja, tajna recepta je mogla da bude sačuvana a prodajom se ostvarivao i prihod za samostan.

Pasticciotto, u bukvalnom prevodu mala poslastica, je kolač koji potiče iz Salenta ali je svoju slavu stekao u Altamuri. Kolač od tankog prhkog testa, bogato punjenog kremom, služi se topao.

Ako se nađete u Altamuri preporučujem poslastičarnicu Svevo u ulici iznad katedrale. I da znate da će dekica zatvoriti radnju u 13h ma koliko ja pokušavao da ga animiram coktanjem i pokušajima pohvale ovog kolača.

Dan 3 - Matera
Neka mesta lako je opisati rečima, Materu nije moguće. Nijedno mesto na ovom putovanju, ali i na većini ranijih, nije ostavilo takav utisak na mene kao Matera.

Matera nije samo stari grad. Matera je grad isklesan u steni. Svaki pogled, svaki vidikovac je razglednica. Grad u kome plan obilaska nije važio. Da sada planiram putovanje spavao bih jednu noć u Materi samo da mogu da je obilazim iz više šetnji. Ovako je bilo naporno, puno uspona i stepenica, uskih prolaza…

To je jedno od najstarijih kontinuirano naseljenih mesta na svetu. Ljudi su ovde živeli u pećinama hiljadama godina.
Do pedesetih godina 20. veka, Matera je bila izvor sramote za Italiju. Bilo je to mesto siromaštva, malarije i visoke stope smrtnosti odojčadi, gde su ljudi živeli u pećinama bez struje, tekuće vode ili kanalizacije.
Država je zatim preselila hiljade stanovnika iz pećina u nove zgrade, a pećine su pretvorene u luksuzne hotele i restorane.
Zbog neobične scenografije ovde su snimani mnogi filmovi poput Stradanje Hrista, Ben Hur, Džejms Bond…
Grad se onako ugrubo sastoji iz dva kvarta Sasso Barisano i Sasso Caveoso sa karakterističnim pećinskim kućama i modernijeg srednjeg kvarta Civita. U bukvalnom prevodu “Sassi” znači “kamenje” i odnosi se na jedinstvene pećinske kuće uklesane u stene krečnjaka.

Za razliku od ostalih mesta koje sam obišao ovde neću postavljati lokacije. Ja sam pre puta pravio neki plan sa vidikovcima, značajnijim kućama koje treba videti, crkvama koje treba posetiti ili čak i kafićem sa divnim pogledom. I ništa nisam obilazio po tom planu, ulice su me nosile nekim svojim tokom, na slikanje panorama sam gubio silno vreme.

























Obišao sam kuću u steni Casa Grotta di Vico Solitario koja ima muzejsku postavku i prikazuje kako je nekada funkcionisao život u mestu.











Zanatlija Eustachio Rizzi postavio je sebi izazov da ukleše čitav pećinski okrug Matere u kamen od kog je izgrađen.



Čudno je to da mesto koje mi se najviše svidelo umem da predstavim najkraćim tekstom.

Nećete verovati ali ovde nisam ništa probao od hrane, a imao sam želje da probam Peperoni Cruschi, sušene paprike koje se kratko proprže i da popijem koktel u Zipa Cafè, kafiću u pećini ispod crkve Santa Maria de Idris. Radno vreme je od 17h a ja sam morao do 19h da stignem u Taranto.

Dan 4 – plaže

Plan je bio da na sredini putovanja provedem jedan dan na plažama, napisao sam u uvodu da mi se više dopala jonska obala. Verujem da bi se nekima od vas ovde baš dopalo, plaže su dugačke, sa veoma finim peskom i na plaži i na ulazu u vodu, plićak je dosta dugačak i voda je topla. Duž plaže ima kafića sa ležaljkama i suncobranima i ima dosta slobodnog prostora za sopstveni mobilijar. Plažom špartaju razni prodavci svega i svačega, od opreme za plažu, odeće, peškira, igračaka do hrane. Viđao sam u vodi i pedaline. Za mene je bilo previše ljudi i ja ne volim toliko te dugačke plaže na kojima me uhvati panika kada vidim koliko ljudi ima na njoj. Čak i kada lokalno oko mene ima po 2 – 3 m slobodnog prostora. Objektivno toliko prostora oko sebe nemam na kikladskim plažama ali meni se sviđaju uvalice, stene koje odvajaju more od puta ili naselja i kada se pogleda okolo vidi se 20,30,50 ljudi koji uživaju na plaži i ništa više.

Punta Prosciutto
Najlepša prirodna plaža jonske obale.
Tirkizna voda koja često podseća na Karibe. Dine i prirodni ambijent, nema urbani karakter kao neke plaže bliže Tarantu.
Ime moguće potiče od oblika stena na kraju plaže koje podsećaju na šunku ili od solana jer je nekada so bila veoma važna za čuvanje mesa ili od lokalnog dijalekta „prisuttu“ znači „osušen“ što može da se odnosi na plitke vode u tom području.









Dune di Campomarino
Znatno bliže Tarantu nego Punta Prosciutto.
Velike peščane dine. Mnogo mirnija atmosfera.
Boja vode nije ni približno tako lepa kao na prvoj plaži.

Dan 4 – Taranto

Na obali Jonskog mora, između dva velika zaliva, nalazi se Taranto – grad koji se često neopravdano zaobilazi na turističkim rutama kroz Pulju. Deluje drugačije, veći je, življi i industrijski razvijeniji, ali iza njegove moderne fasade krije se istorija duža od 2.700 godina. Taranto nije nastao kao srednjovekovni grad, već kao jedna od najmoćnijih grčkih kolonija na čitavom Mediteranu, zbog čega ga Italijani često nazivaju „gradom Velike Grčke“ (Magna Graecia).

Osnovali su ga Spartanci u 8. veku pre nove ere i to je bila njihova jedina kolonija van Grčke. U vreme kada je Rim tek gradio svoju moć, Taranto je već imao razvijenu luku, pozorišta, hramove i bogate trgove. Toliko je bio značajan da je upravo ovde započeo jedan od poslednjih velikih sukoba između grčkih gradova i rastuće Rimske republike, poznat kao Pirski rat.

Posebnost Taranta leži upravo u njegovom neobičnom položaju. Grad je smešten između dva mora koja povezuje pokretni most Ponte Girevole, jedan od simbola grada. Kada veliki vojni ili trgovački brodovi ulaze u unutrašnju luku, most se i danas otvara, baš kao pre više od jednog veka.

Jedna od najlepših legendi vezana je za nastanak grada. Prema grčkoj mitologiji, Taranto je osnovao Taras, sin boga mora Posejdona. Legenda kaže da ga je nakon brodoloma spasio delfin i doneo do obale gde je osnovao novi grad. Zato se na starim grčkim novčićima iz Taranta često može videti mladić koji jaše delfina – motiv koji je i danas jedan od simbola grada.

Naziv za pauka tarantula potiče upravo od grada Taranta. U okolini grada je stanište evropskog vučjeg pauka za čiji ujed se u srednjem veku verovalo da izaziva neobično stanje i da je jedini lek igra. Ne običan ples, već satima, ponekad čak i danima, uz veoma brz ritam tamburina, violine i frule, sve dok se čovek ne oznoji i "izbaci otrov" iz tela. Tako je nastao čuveni ples tarantela (tarantella), jedan od najpoznatijih italijanskih narodnih plesova. Kasnije je ime tarantula dodeljeno i velikim, dlakavim američkim paucima iako oni nemaju nikakve srodničke veze.

























Hrana

Taranto je vekovima poznat i po uzgoju školjki. Zahvaljujući mešanju slane morske i slatke izvorske vode u zalivu, ovde nastaju jedni od najkvalitetnijih dagnji u Italiji. Lokalci često kažu da je upravo priroda zaslužna za njihov poseban ukus, a ne recept. Ako je Bari grad focaccie, onda je Taranto grad morskih plodova. Ja nisam imao hrabrosti da ih probam, možda sada po povratku žalim što to nisam uradio.

Dan 5 – Martina Franca

Potpuno drugačija atmosfera od okolnih gradića, poput Ostunija i Alberobella.

Bele kamene ulice, raskošne barokne palate, elegantni trgovi i mirna atmosfera čine je jednim od najlepših istorijskih gradova regije.
Grad je nastao sredinom 14. veka, kada je knez Filip Anžujski doseljenicima ponudio posebnu pogodnost – oslobađanje od pojedinih poreza kako bi naselili ovo područje. Upravo od te srednjovekovne franšize (franca – slobodna od dažbina) grad je dobio svoje ime. Pogodnost su iskoristili trgovci vinom i grad je postao jedan od bogatijih u regiji. Balkoni od kovanog gvožđa, kameni anđeli, cvetni ornamenti i bogato ukrašeni portali na palatama su arhitektonske karakteristike grada.

Porta di Santo Stefano
Glavni ulaz u stari grad. Odavde kreće najlepša šetnja.



Piazza Roma
Srce grada. Ovde je nekada boravila lokalna aristokratija koja se obogatila trgovinom maslinovim uljem i vinom.
Postavljena je zanimljiva skulptura "drvo života".



Basilica di San Martino
Najlepša barokna crkva u Valle d'Itria.
Lokalci vole da kažu da su anđeli na fasadi toliko brojni da "čuvaju grad sa svih strana".
Bazilika je mnogo bogatija i ukrašenija od crkava u drugim gradovima i po tome se možda može videti da su ovde živeli bogatiji trgovci.









Via Cavour i okolne ulice
Najlepši deo Martine je upravo lutanje. Ovde se često nalaze cvetni balkoni (mada su na mnogim balkonima i veštačke biljke), kamene ulice, mala dvorišta













Hrana

Grad je poznat i po jednoj gastronomskoj posebnosti – Capocollo di Martina Franca, sušenom svinjskom vratu koji se dimi grančicama lokalnog hrasta i aromatičnog bilja. Ova delikatesa smatra se jednom od najboljih u Italiji i nezaobilazan je deo gotovo svake lokalne mesare i restorana.

Dan 5 - Locorotondo

Locorotondo je član organizacije I Borghi più belli d'Italia što znači da je zvanično svrstan među najlepša sela Italije.
Jedan od najneobičnijih gradova za snalaženje, kao da ste u nekom lavirintu i na neke trgove sam izlazio više puta iako sam imao utisak da sam prepešačio puno a zapravo sam se vrteo u koncentričnim krugovima. Ime Locorotondo doslovno znači „okruglo mesto“ (locus rotundus na latinskom), što najbolje opisuje njegov neobičan izgled. Za razliku od većine srednjovekovnih gradova koji su se razvijali stihijski, Locorotondo je vekovima rastao oko centralnog uzvišenja, pa danas njegove ulice prate gotovo savršen kružni oblik.





Belvedere di Locorotondo
Jedan od najlepših pejzaža cele Puglie.


Piazza Vittorio Emanuele
Mali trg za kafu ili aperitiv.



Palazzo Morelli
Jedna od baroknih fasada koje odskaću od susednih skromnih i belih kuća



Chiesa Madre San Giorgio
Dominira centrom grada.



I ovde je lutanje gradom preporučljivo, samo pazite da se ne vrtite u krug. Bilo mi je zanimljivo da se često može videti "mistery" kupovina gde su proizvodi upakovani i ne znate šta kupujete, uglavnom su knjige, suveniri, bižuterija...











Hrana
Ne znam kako se zove lokal, nije bio u planu pre puta, u blizini je katedrale.
Izdubljeni i zaleđeni limun napunjen sladoledom od limuna ili limunćela, sa sve kapicom i listićem.
Spremite vlažne maramice i obavezno probajte, jedan od najboljih sladoleda koje sam jeo.

Dan 6 - Alberobello

Ako postoji mesto koje je postalo simbol Apulije, onda je to Alberobello. Na prvi pogled deluje kao da je ispao iz stranica dečje knjige – stotine belih kamenih kuća sa kupastim krovovima nižu se uskim ulicama, stvarajući prizor kakav ne postoji nigde drugde na svetu. Upravo zbog više od hiljadu i po očuvanih trulija, tradicionalnih kamenih kuća građenih bez vezivnog materijala, istorijski centar Alberobella od 1996. godine nalazi se na UNESCO-vom spisku svetske baštine. Iako danas u njemu živi oko deset hiljada stanovnika, grad svake godine poseti više od milion turista, što ga čini jednom od najposećenijih destinacija juga Italije.

Realno ne očekujte da posetite autentično selo. Skoro svi truliji su pretvoreni u Airbnb-ove, prodavnice suvenira, barove, restorane i prodavnice. Možete se osećati kao da šetate kroz tematski park, poput Diznilenda. Alberobello ima drugačiju dinamiku od ostalih gradova u regiji, ovde je sve živo između 10h i 18h kada hiljade turista dođe iz okolnih gradova ili sa kruzera koji uplove u Brindisi. Zato je rano ujutru i uveče posle 20h kada se ponovo otvore restorani ovo potpuno drugi grad i tek tada se može razumeti zašto se ovo mesto smatra za jedno od romantičnijih u regiji.

Najveća tajna Alberobella krije se upravo u njegovim neobičnim kućama. Truli su građeni tehnikom suvog zida – kamen na kamen, bez maltera. Prema najpoznatijoj legendi, ovakav način gradnje nije bio slučajan. U 17. veku grof od Conversana želeo je da izbegne porez koji je Napuljsko kraljevstvo naplaćivalo za nova stalna naselja. Pošto su truli mogli relativno brzo da se rastave, stanovnici bi, prema predanju, pri dolasku kraljevih poreznika uklanjali ključni kamen sa krova, zbog čega bi se kuća urušila i formalno prestala da postoji. Kada bi kontrola prošla, iste kuće bile bi ponovo podignute za svega nekoliko dana. Iako istoričari smatraju da je priča vremenom pomalo romantizovana, sasvim je moguće da u njoj ima mnogo više istine nego što izgleda.

Krovovi trulija kriju još jednu zanimljivost. Na mnogima se mogu videti beli simboli iscrtani krečom – krstovi, srca, sunčevi znaci, polumeseci ili mistični geometrijski oblici. Njihovo značenje razlikuje se od kuće do kuće: neki predstavljaju hrišćanske simbole zaštite, drugi potiču iz paganskih verovanja ili imaju astrološku simboliku. Stanovnici su verovali da će upravo ti znakovi čuvati dom od nesreće, bolesti i zlih sila. Iskreno mislim da simboli služe samo da kuća bude prepoznatljivija i da se lakše setite da ste neki suvenir ili liker kupili u kući sa znakom.

Ime Alberobello znači "prelepo drvo" ili "lepa šuma" (albero bello), podsećajući na vreme kada je ovo područje bilo prekriveno gustim hrastovim šumama. Danas su šume uglavnom nestale, ali su ih zamenili vinogradi, maslinjaci i nepregledna polja koja okružuju grad. Zahvaljujući blagoj klimi i plodnom zemljištu, upravo ovde nastaju neka od najboljih maslinovih ulja i vina u Pulji.

Belvedere Santa Lucia
Najpoznatiji pogled na grad. Ovde dolaze gotovo sve razglednice Alberobella.



Rione Monti
Najpoznatija četvrt koja sadrži više od 1000 trulija. U ovoj četvrti se dešava skoro sve tokom dana.
Na vrhu krova nalazi se krečnjački vrh (pinnacolo na italijanskom). Različiti oblici povezani su sa majstorom koji je izgradio trulo.













Nisam izmislio da ima ljudi preko dana


Postoji jedan "kafić" koji ima krovnu terasu. Blagi kokteli posluženi u plastičnim čašama, sa par maslina iz Lidla i brusketama koštaju 9e, ali šta ćete kada ste prvi put u mestu. Još par suvernirnica ima izlaz sa krovnom terasom ali će vas tamo pustiti samo ako kupite suvenire.








Postoji nekoliko zanimljivih trulo kućica koje se mogu slikati ili čak i obići.

Trullo Siamese
Najneobičniji trullo u gradu.
Dva brata su se zaljubila u istu devojku. Posvađali su se toliko da su postojeći trullo podelili na dva odvojena dela sa posebnim ulazima. Otuda naziv "Sijamski trullo".



Crkva Sant'Antonio
Jedina veća crkva izgrađena u obliku trullija. Vrlo neobična građevina.



Casa d'Amore
Istorijski važna kuća.
Prva kuća u Alberobellu izgrađena malterom. Time je simbolično završen period obavezne gradnje trullija.



Trullo Sovrano
Najveći trullo u gradu. Ima dva nivoa, što je vrlo retko za ovu vrstu građevine.
Unutar trula se nalazi muzej sa predmetima koji su se koristili u regiji, deo nameštaja pripada porodici.















Rione Aia Piccola
Mnogo manje turista. Više lokalnog života iako je dosta trulija i ovde pretvoreno u smeštaje, ali nema prodavnica, barova, suvernirnica...

Ja sam baš imao želju da spavam u trulo kućici i mnogo je komfornije nego što sam zamišljao.









Van zone sa trulijima Arberobello je simpatičan gradić, vidi se da živi od turizma i ima jednu glavnu šetališnu zonu u kojoj je smeštena većina restorana, barova, picerija i atmosfera je prilično živahna uveče. Ima i nekoliko trgova sa veoma zanimljivo podkresanim drvećem koje daje dobar hlad.







Hrana

Pasqualino je sendvič napravljen od rozeta hleba (lepinjica u obliku cveta) punjenog tunjevinom, kaparima, salamom i sirom (baš tim redom).
Mišljenje je da je „pronalazač“ bio Paskuale Del'Erba, vlasnik prodavnice koja se nekada nalazila na putu učenika koji su išli u poljoprivrednu školu. Učenici su svakog jutra kupovali sendvič za vreme odmora, recept je bio pobednički, jeftin sendvič, ali bogat sastojcima. Potražnja je porasla do te mere da vreme potrebno za njihovu pripremu više nije bilo dovoljno. Zato su počeli da ih pripremaju u velikoj količini već rano ujutru, nudeći ih već pripremljene i upakovane, u kutiji postavljenoj na šanku. Učenik je samo trebalo da uzme jedan i plati. Ova navika, da se napravi kutija sendviča „Paskualino“ se raširila i po ostalim prodavnicama, mada je svako dodavao još po neki sastojak. Tako da danas možete samo da pitate „Paskvalina“ na bilo kom šalteru u gradu da biste ga odmah dobili. Ali samo u Alberobelu.



Kada sam pročitao koji su sastojci pre puta bilo mi je čudno, ali je ovo bio jedan veoma ukusan sendvič. Preporučujem lokal La Lira na samom šetalištu.

Dan 7 - Ostuni

Već izdaleka Ostuni privlači pogled. Na vrhu tri brežuljka uzdiže se grad čije bele kuće blistaju na suncu toliko snažno da se čini kao da je napravljen od mermera. Zbog toga ga s pravom nazivaju La Città Bianca – Beli grad. Kuće su se vekovima krečile gašenim krečom, ne samo zbog lepote već i iz praktičnih razloga. Kreč je odbijao sunčeve zrake, hladio unutrašnjost kuća tokom vrelih letnjih dana i delovao kao prirodno dezinfekciono sredstvo tokom epidemija kuge. Tako je običaj postao zaštitni znak grada.
Šetnja kroz Ostuni podseća na lutanje lavirintom. Ulice su uske, stepeništa neočekivano izbijaju na male trgove, a iza svakog ugla otvara se novi pogled na more ili nepregledne maslinjake koji okružuju grad. Ovde ne postoji pogrešan put, jer svaka ulica na kraju vodi do nekog vidikovca ili malog trga na kome vreme kao da sporije prolazi.

Piazza della Libertà
Glavni trg na kome se nalazi nekoliko zanimljivih ili istorijski važnih zgrada.
Colonna di Sant'Oronzo, kameni stub koji odaje počast svecu zaštitniku Ostunija.
Palazzo del Municipio, nekadašnji manastir a danas gradska opština.
Chiesa di San Francesco d'Assisi.





Katedrala Ostuni
Jedna od najlepših fasada u Apuliji.
Lokalci kažu da ogromna rozeta predstavlja sunce koje obasjava celu dolinu maslina.



Arco Scoppa
Jedna od najfotografisanijih lokacija.



La casa con la porta blu
Plava vrata koja vode u Raj. Uticaj društvenih mreža na popularnost nekog mesta, samo oslikana vrata pored nekog kafića iznad kojih se vidi more.



Vidikovac Piazzetta Martiri delle Foibe



I još malo zanimljivih ulica u gradu.

Dan 7 - Monopoli

Ime Monopoli potiče od grčkih reči monos i polis, što znači „jedini grad“. Pretpostavlja se da je naziv nastao zato što je ovo naselje predstavljalo jedinu sigurnu luku na ovom delu obale još u antičko vreme. Zahvaljujući prirodno zaštićenom zalivu, Monopoli je vekovima bio važno trgovačko i pomorsko središte kroz koje su prolazili Vizantinci, Mlečani, Španci i brojni trgovci sa istočne obale Jadrana.

Ovde sam imao utisak sličan kao u Polignanu, pravi primorski grad. Jedino mi je utisak pokvarilo što se dosta stvari renovira i uz plažu i tvrđava.

Porto Antico

Najlepši simbol grada jeste mala stara luka, u kojoj se i danas mogu videti tradicionalni plavi ribarski čamci, poznati kao gozzi. Za razliku od mnogih mediteranskih gradova gde su stare luke pretvorene u marine za jahte, ovde ribari i dalje svakog jutra isplovljavaju na more, a ulov završava u restoranima svega nekoliko stotina metara dalje. Upravo taj spoj turizma i svakodnevnog života daje Monopoliju poseban karakter.



Centro Storico
Najlepši deo Monopolija.
Uske bele ulice, male crkve i mnogo manje gužve nego u Polignanu.



















Cattedrale della Madonna della Madia

Jedna od najpoznatijih legendi vezana je za zaštitnicu grada – Bogorodicu della Madia. Prema predanju, 1117. godine u luku je uplovio splav napravljen od drvenih greda na kome se nalazila vizantijska ikona Bogorodice. Te grede poslužile su za završetak krova tadašnje katedrale, čija je gradnja bila zaustavljena zbog nedostatka drveta. Stanovnici su taj događaj doživeli kao čudo, pa je Bogorodica della Madia i danas zaštitnica Monopolija, a njena procesija morem jedan je od najvažnijih događaja u gradu.







I "plaža" u centru grada mada Monopoli ima mnogo lepših plaža. Da nisam napravio grešku u rezervisanju auta bio je plan da se kupam i na jednoj plaži malo izvan grada.