Putovanja u srcu

Kada se pređe kanal koji odvaja luku od Meksičkog zaliva postoji nekoliko lokacija koje mogu biti zanimljive. Na drugu stranu u odnosu na turistički deo grada kojim sam obično šetao se može preći trajektom ili tunelom ispod kanala.

Estatua del Cristo de La Habana - statua Hrista izrađena je od belog mermera i 1958-te ju je u Italiji kreirala kubanska umetnica Jilma Madera. To je i najveća mermerna statua na svetu koju je napravila žena. Statua je bila deo obećanja koje je Batistina supruga dala ubrzo nakon što su ga podržale SAD i nakon što je preživeo napad na Predsedničku palatu 1957. godine. Hristos je postavljen na Božić 1958. godine, samo nedelju dana pre nego je Fulgencio Batista pobegao iz zemlje.

Umetnica je ostavila oči statue prazne, kako bi izgledalo kao da vas Hristos posmatra iz bilo kog ugla. Statua drži desnu ruku blizu brade a levu kod grudi i lokalci kažu da je napravljena tako da deluje kao da drži cigaru u desnoj i mohito u levoj.





U blizini statue, praktično na istom uzvišenju, nalazi se La Cabaña de Che Guevara - kuća Če Gevare. U toj kući je Če boravio kada je bio u Havani, tu je primao delegacije, organizavao radničke kampove, igrao šah... Ernesto Če Gevara je i posle dosta godina veoma kontraverzan lik, revolucionar, borac za slobodu ili svirepi ubica u ime propale ideologije, borac protiv kapatilazma koji je danas brend i njegov lik se nalazi na velikom broju proizvoda. Maradona je imao istetoviran lika Če Gevare na ruci, Nelson Mandela ga je smatrao "inspiracijom za svakog čoveka koji voli slobodu", Žan-Pol Sartr ga je opisao kao "čoveka koji je živeo svoje reči, govorio svoja dela", a Gabrijel Garsija Markes je govorio "mogao bih pisati hiljadu godina na milion strana o Če Gevari".

Rođen u Argentini, u imućnoj porodici špansko-irskog porekla i slabog zdravlja zbog čega se njegova porodica preselila u mirniju i prijatniju Kordobu. Nakon srednje škole sa najboljim prijateljem kreće na motoru na put ka severu. Putovali su preko Argentine do Čilea, a odatle pacifičkom obalom. Kada se motor pokvario nastavili su put ka severu, koristeći autobus, auto-stop, morske puteve ili idući peške. U Peruu su posetili Maču Pikču, radili u rudniku, prali posuđe, istovarali robu sa brodova i radili druge fizičke poslove, a 1. maja su stigli u Limu, gde su upoznali doktora Uga Peskea, peruanskog naučnika i direktora nacionalnog programa za lepru, te zaljubljenika u marksizam.

Če Gevara je kasnije pričao kako je putujući kroz Latinsku Ameriku doživeo "bliski susret sa siromaštvom, glađu i bolestima", skupa sa „nemogućnošću lečenja deteta zbog nedostatka novca" i "zatupljivanjem od stalne gladi i kažnjavanja", koje vodi ka tome da otac "prihvati gubitak sina kao nevažnu nezgodu".

Peske ga je ubedio da revoluciju može da iznese samo obrazovan čovek pa se Ernesto vratio u Argentinu da završi studije medicine. Radio je u više bolnica u Latinskoj Americi a za istoriju značajan susret dogodio se 1955-te kada mu je pacijent postao Raul Kastro preko koga je upoznao i Fidela i revolucionarne ideje. Već posle par dana druženja sa Kastrom, Gevara je zaključio da je upravo kubanska revolucionarna borba ta koju je tražio, i potpisao učlanjenje u Pokret „26. jul". U ovom periodu, Gevara je dobio i svoj čuveni nadimak "Če" što je česti uzvik u Argentini.

Revolucija nije jabuka koja pada sa drveta kada je zrela. Moraš da je primoraš da padne, govorio je Gevara. Nakon pobede revolucije, nekoliko godina je bio aktivan u promociji revolucije, putujući po svetu kao diplomata Kube. Dolazio je i u Jugoslaviju. Kontradiktorne su informacije o uspehu Če Gevarine industrijske reforme i mnogi istoričari smatraju da je tada Kuba izgubila korak sa svetskim proizvođačima šećera. Na dušu mu se stavljaju i neka ubistva neistomišljenika.

Če je napustio Kubu oktobra 1965, objasnivši u oproštajnom pismu Kastru da su njegove "skromne mogućnosti" potrebne drugim delovima sveta. Prvo se angažovao u gerilskoj borbi u Kongu, a sledeće godine se našao u Boliviji. Akcijom CIA i bolivijske vojske je uhvaćen, a sutradan i ubijen. "Pucajte, kukavice. Ubićete samo čoveka", poslednje su reči El Komandantea.

Sahranjen je u neobeleženom grobu, a 1990-tih je njegovo telo nakon identifikacije prebačeno u mauzolej u Santa Klari na Kubi.

















Castillo de los Tres Rejes Magos del Moro - Tvrđava Moro ili Zamak tri mudraca iz Moroa je primorska tvrđava izgrađena u 17-om veku radi odbrane havanskog zaliva od drugih kolonijalista (i pirata). Iako je tvrđava uspešno branila grad neko vreme, nije uspela da izdrži britanski napad 1762-te. Havana je vraćena Španiji samo godinu dana posle — i tada je španski kralj naredio izgradnju još jedne tvrđave da bi sprečio da se sličan napad ikad više dogodi.

Danas u tvrđavi Moro možete da obiđete zidine i svetionik, posetite Pomorski muzej, vidite odakle su zarobljenici bacani ajkulama, pogledate izložbe koje se održavaju u utvrđenju i kupite suvenire.
Od mene ovog puta samo slika utvrđenja jer nije bilo vremena da se i ona obiđe.



Nakon povratka Havane pod špansku vlast podignuta je La Kabana, drugo najveće kolonijalno utvrđenje u tzv. Novom svetu (najveće je Kastiljo San Felipe de Barahas u Kartageni u Kolumbiji).
U Kabani možete da naučite više o tome kako je tvrđava korišćena tokom vekova. Ako dođete u Kabanu nakon zalaska sunca, u 9 uveče, možete i da prisustvujete predstavi topovske ceremonije i turističkog oživljavanja scena iz 18-og veka jer se na taj način označavalo zatvaranje gradskih zidina i do sutra u 6 ujutru niko nije mogao da uđe u grad ili izađe.

Okolina Havane može da se pohvali i sasvim pristojnim plažama.
Playas del Este - istočne plaže su niz plaža koje se nalaze na oko 18 kilometara istočno od Havane. Područje se sastoji od sedam plaža koje bi se mogle smatrati jedinstvenom ogromnom plažom. Svaka od sedam plaža koje zauzimaju ovo područje dugačko 9 kilometara ima svoju posebnu atmosferu. Na primer, plažu Plaja Boka Siega obično posećuju LGBTK+ parovi, a Plaia Guanabo je puna prodavnica, živahnog noćnog kluba i privatnih kuća. Plaža Santa Maria del Mar ima najviše odmarališta za turiste, a Jibacoa i Tropico se mogu pohvaliti neverovatnim koralnim morskim dnom i savršeni su za ronjenje.

Za razliku od Varadera ili Cayo Coco, područje nije previše razvijeno turistički, kao što bi se očekivalo i sadržaji u usluge na plaži nisu ni blizu razvijenog odmarališta. Ali u tome i jeste čar, zar ne.

Ja sam posetio plažu Santa Maria. Slika će reći više od svih reči Samo uzmite u obzir da je sada zima
Par ležaljki košta 600 pesosa (~2 eura), kokteli su 500 pesosa (~1,5 euro). Najskuplji je kokos kome pred vama odrube vrh, zabodu slamčicu i daju vam da otpijete kokosovu vodu a sve što ste popili dopuni se rumom. Tako nastaje Coco-loco koji košta 1000 pesosa (~3 eura).
Ono što je malo smorno su muzičari i prodavci koji se smenjuju kao na traci. Prvi budu zanimljivi, po paru ležaljki sakupi se po 100-200 pesosa za napojnicu, zaista beznačajna cifra kada ste na odmoru, ali posle drugog ili trećeg benda više nemate sitnih para, a muzičari ne gledaju baš blagonaklono na to. Još ako ih slikate Na snimku ćete videti da stalno prolaze i prodavci cigara, ruma, školjki, nakita, slatkiša...

Naravno da sam uživao, dugogodišnji mi je san bio da se u zimu kupam i sunčam na tropskoj plaži

U prethodnim postovima sam pokušao da prikažem deo turističke ponude u Havani, odnosno ono što sam ja uspeo da vidim. Imam utisak da sam ostao dužan Havani, da mi je trebalo još nekoliko dana. Jako mi je prijala, pretpostavljam da je šarmantna haotičnost i neuređenost koja tamo vlada suprotnost mom svakodnevnom životu.

Na ovom putovanju nisam ni pravio ozbiljan plan, više je bilo rođendansko putovanje sa malo više uživanja i sporijeg tempa. Zatim je putovanje bilo agencijsko, grupno i upoznao smo par divnih ljudi sa kojima sam se družio i slušao divne priče o Laponiji, safariju u Keniji, Baliju... Dosta je bilo vruće, čak do 35 stepeni, sa visokim procentom vlage i često sam svraćao do apartmana na osveženje i presvlačenje. Radno vreme muzeja je "čudno" ili makar nejasno prikazano jednom turisti.

Da bi se stekla predstava koliko je vremena potrebno, boravak u Havani je protekao ovako:

1. dan - sleteli smo u rano jutro i transfer i smeštaj u apartmane smo završili brzo i od 12h smo već bili na plaži, organizovano preko agencije. Do plaže se samostalno može doći turističkim busom koji kreće iz centralnog parka i povratna karta košta 5e, ali smo se mi vozili oldtajmeri za 10e. Mislim da se ne isplati da čekate bus i pitate se da li će biti mesta u njemu, mada je naravno pitanje koju cenu ćete postići ako vas je dvoje u kolima. Uveče nam je vodič razmenio novac i doneo u apartmane da možemo na večeru.

2. dan - panoramsko razgledanje grada vožnjom oldtajmerima u trajanju od 2,5h sa pauzama na par lokacija i zatim pešačko razgledanje Centralne i Stare Havane uz lokalnog vodiča u trajanju od 4h i zajednički ručak. Realno ovaj izlet agencija naplaćuje suviše, ali ako imate sreće da vam lokalni vodič bude dobar kao nama onda vredi svaki euro. Poslepodne sam iskoristio za fotografisanja Centralne Havane i odlazak na koktel na krov hotela Inglatera.

3. dan - celodnevni izlet u Vinjales o čemu ću pisati u posebnom postu, uveče je bilo vremena samo za koktel na krovu hotela Central Park.

4. dan - agencija je nudila izlet do Hemingvejeve kuće i Fusterlenda za 45e, ali je par nas iz grupe iznajmilo auto sa vozačem i za 15e smo obišli dodatno i Kaljehon de Hamel i za to nam je trebalo 4-5 sati. Imao sam vremena za posetu Kapitolu, ostatku grupe je 20e bilo previše za ulaznicu i objektivno jeste u odnosu na šta se vidi, ali ipak je to jedinstvena prilika da ste u Havani i ostali troškovi su mali. Uveče smo ponovo u manjoj grupi otišli do tvrđave na kanonada šou i to smo platili 8e po osobi jer smo se kasno setili da tražimo vozilo pa su nam našli samo kombi sa 8 mesta. Kada kažem našli mislim na vlasnicu apartmana i njenog komšiju.

5. dan - skoro celodnevni izlet u Terazzas o čemu ću takođe pisati posebno. Po povratku sam obišao bazar za suvenire i Malekon i naravno pio koktele

6. dan - slobodan dan u agencijskom programu. Prepodne je ponovo manja grupa iznajmila auto da ide do Hrista i muzeja Če Gevare za 5e po osobi. Poslepodne sam ja otišao do muzeja automobila dok ostali muzeji u planu nisu radili i do parka Džona Lenona, groblja i na sladoled i vožnju do tih lokacija sam platio 5e po smeru. Uveče smo išli organizovano na kabare u hotelu Nacional

Kada bih sam organizovao putovanje dodao bih još makar dva dana u Havani.

Miki je već pitala za vožnju oldtajmerima To je apsolutna atrakcija na Kubi i nigde nećete videti toliko starih automobila na ulici. Do 1960-te Kuba je bila 6-ta država u svetu po broju automobila po glavi stanovnika, ali posle uvođenja sankcija i ogromnog nedostatka goriva ulice su skoro prazne. Postojanje oldtajmera više je pitanje nužde nego ljubavi prema kolima. Kako nije moguće nabaviti rezervne delove mnogi automobili su prepravljani, a postoje i posebne radionice u kojima se izrađuju rezervni delovi.

Posedovanje automobila je skoro sve za jednog Kubanca. Prvo to je sredstvo da se od turista zaradi veliki novac, nepojmljivo veliki u odnosu na prosečne plate, čak i kada se državi da veliki procenat za porez i dozvolu. Drugo je ogroman kapital, ako prodate automobil imaćete dovoljno novca za avionsku kartu do boljeg života. Kažu da bi vam Kubanac pre pozajmio ženu nego automobil. U svakom trenutku ćete videti kako briskaju auto, za 15 dana na Kubi nisam video prljavi auto. Kožna sedišta presvučena su plastikom da se ne uprljaju. Ako automobil ima originalne delove to će vam sigurno pokazati. Vozi se Ford, Kadilak, Pontiac..., troše po 15 litara goriva . Ima ih u svim bojama, ali jarko pink, ljubičasti, narandžasti privlače najviše pažnje turista.

Rekli ste da slika nije mnogo

























Za neturističke svrhe voze Ladu jer se za nju može naći najviše delova, a i malo je ekonomičnija.



Turisti za kraće destinacije koriste i koko taksi, odnosno vespu sa korpom za dva putnika, razne rikše ili čak i kočije.





Turistički autobusi su moderni, klimatizovani ali se Kubanci voze ovakvim.





Zbog nestašice goriva bilo je zabranjeno da se vozite sami u kolima i morali ste da stanete da povezete stopere. Čak na autoputu postoje punktovi sa inspektorom kome prijavite kuda treba da idete i on zaustavlja automobile i smešta vas u neki. Plaćate vozaču koliko možete ili hoćete. Ovo ne važi za turističke ture. Tokom korone je zakon ukinut zbog socijalnog distanciranja, danas niko ne zna da li zakon važi, ali njihova solidarnost je fascinantna i skoro svuda ćete videti ljude koji stopiraju i automobile koji staju da prime putnike. Nekada ih ima po 6-oro u automobilu. Postoje stanice za gradski prevoz ali nisam sreo i bus. Ponavljam da za turiste postoje 3 linije po principu hop on - hop off i karta od 5 eura je za Kubanca skupa i ovo autobusi su identični kao u drugim gradovima.

Kuba je dostojanstveno siromašna država, svo vreme sam imao težak osećaj u ustima. Devojka od 20-ak godina koja je održavala apartman i kojoj sam ostavio pristojnu napojnicu najviše mi se zahvalila na čokoladnim bombonama. Svi iz smeštaja smo punili jednu činiju čokoladicama i bombonama koje smo ostavljali na zajedničkoj terasi i ujutru bi zatekli samo jednu bombonu, nikada činija nije ostala prazna. Još gora situacija je sa lekovima, do 1990-te Kubanci su imali i estetske operacije i zatezanje bora besplatno, i danas je zdravstvo besplatno ali su liste čekanja predugačke i operišu se samo hitni slučajevi. U zemlji u kojoj se školuju najbolji lekari u Latinskoj Americi i koji se u zamenu za gorivo i lekove iznajmljuju Venecueli, Meksiku i drugim zemljama. U zemlji u kojoj su pronađene vakcine za neke vrste karcinoma jedna tableta paracetamola na crnom tržištu košta 5 eura. Sve što sam poneo sa sobom, paracetamol, brufen, analgetike, antiobiotike, mamine lekove za pritisak, aktivni ugalj, flastere sam podelio i ta zahalnost u očima se ne može prepričati.

Ovako izgledaju lokalne prodavnice







Kubanci određene namirnice mogu kupiti na bonove, po povlašćenim cenama. Možete kupovati samo u prodavnici kojoj pripadate po mestu stanovanja. I nikada ne znate šta će danas biti u prodaji. Zato staju u red u 4 sata ujutru i čekaju da se radnja otvori. Može se desiti da stigne roba koju ste već kupili ovog meseca. A po članu domaćinstva možete dobiti deset jaja, pola kilograma piletine, pola kilograma ribe, četvrt kilograma cigure, pola kilograma pirinča, pola kilograma crnog pasulja. Mleko u prahu samo za decu do 7 godina, po 3 igračke godišnje za decu do 12 godina. Šta ste kupili upisuje se u knjižicu, libertu.



I uz sve te muke nisam video prljavu i zapuštenu decu. Jedan vodič je kao šalu pričao da se Kubanci kupaju najmanje 4 puta dnevno, po ustajanju, kada se vrate iz škole / sa posla, pre večere i pred spavanje. 5-ti put je ako imate bračne aktivnosti u krevetu, za vanbračne ništa nije rekao

Snabdevaju se u improvizovanim privatnim radnjama koje su ljudi otvorili u kućama u prizemlju. Rešetke nisu zbog sigurnosti, Kuba je jedna od najsigurnijih zemalja na svetu sa veoma niskom stopom kriminala, a turista je tamo pokretni automat i sigurno vam se ne može desiti neka veća neprijatnost. Kuće su pravljene sa prozorima na suprotnim stranama kuće da bi se promajom rashladile i zato su prozori ka ulici imali rešetke. Što više ukrasa i kvalitetnija izrada je pokazivalo bogatstvo vaše kuće.





Takođe na pokretnim tezgama sa voćem i povrćem. Cene su za naše pojmove veoma povoljne. Probao sam razno voće, ananas, guavu, mamej, dragon voće, mango, jedino se na Kubi papaja ne zove tako već frutabomba jer papaja u slengu ima vulgarno značenje. Nekada je bila odlična, a nekada nezrelo. Ceđeni sokovi su bili odlični. Jedino me je nervirao prodavac hleba koji ranom zorom svira u pištaljku

Doručak smo uzimali u apartmanu i koštao je 5 eura po osobi. Dobijali bi kafu, sveže ceđen voćni sok, tanjir voća, kajganu od jednog jaja uz par tanko sečenih listova paradajza i krastavca. Svaki dan isto i realno malo. Ali smo svi iz grupe uplaćivali doručak jer smo kretali rano u obilazak, a i to je jedan dostojanstven način da pomognete lokalnu porodicu.



Kada bi u okviru izleta imali ručak uveče bi odlazili na picu ili pastu, a ako ne onda bi na večeru izlazili u restoran. Naravno da nema Meka, KFC-a i naravno da za tim nisam žalio. Restorani koje drže lokalci se zovu paladari i u njima su cene manje ali oni nemaju veliki izbor jela odnosno imate ono što je tog dana spremljeno. Postoje restorani u kojima imate standardni meni, a kada je 2021-te dozvoljen privatni biznis imaju i nekoliko poznatih i skupih restorana koje drži kuvari iz većih hotela ili koji su se vratili iz inostranstva i za neke je potrebna rezervacija nekoliko dana unapred. Cene su za nas veoma povoljne i na primer u paladaru su dva koktela, dva jela, pivo i sok ~12 eura i obavezna je napojnica od najmanje 10%. U restoranu je cena za dvoje oko 20-25 eura. Naravno ovo se uzima sa rezervom jer ako pijete vino, brendirani rum i slično cena je mnogo veća, cene koje sam naveo su za standardne porudžbine.

Tradicionalni kubanski specijalitet je „Ropa Vieja“ (prevedeno stara garderoba) - tanko seckana junetina u sosu od paradajza. Jelo je dobilo ime po tome što meso izgleda kao vlakna od odeće i najčešće se servira uz pirinač ili povrće juka (koje podseća na krompir) a ponekad su prilog i pržene banane. Mnogi iz grupe su uživali u grilovanom jastogu, dagnjama ili ribi, ali ja osim ribe nisam neki ljubitelj morskih plodova. Kažu da nikada nisu boljeg i jeftinijeg jastoga jeli.





Fiskalni račun Ali obratite pažnju na cenu, 5 porcija palačinki i 5 flašica vode ~12 eura





Kafa se pravi u istrošenim espreso aparatima, pa uz lošiji kvalitet kafe nema tu jačinu. Ali me je oduševio način služenja kafe uz štapić od šećerne trske umesto kašičice, a možete i da je žvaćete (ne gricka se) umesto zaslađivača.



Ono što me je oduševilo je sa koliko su ukusa dekorisani restorani, na mnogim mestima nisam očekivao ni blizu da je tako, a neke čaše sam želeo da ukradem









Kubanci spadaju u jednu od najdugovečnijih i najobrazovanijih nacija na svetu. Često se šetajući ulicama Havane može uočiti jedinstveni vid dostave – kako se starijim ljudima ubacuju namirnice u torbu koju spuste sa svojih balkona.





I da se vratim na početak ovog posta. Deca će vas posmatrati sa distance, veoma stidljivo će vam prići da pitaju za bombone, ali kada krenete da ih služite stvoriće se pored vas ceo komšiluk



Ipak je red da post o Havani završim lepšim stvarima i atmosferom u restoranima.

Vinjales je više selo nego mali grad koji se nalazi na 180 km zapadno od Havane a po kome je nazvana cela dolina koja je se nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine. Najpoznatija je po proizvodnji duvana i ovde se proizvede skoro 90% duvana na Kubi pa je često nazivaju i dolinom duvana. Kada su Španci osvojili Kubu oni su u crvenkastoj zemlji prepoznali pogodno tlo za proizvodnju vinove loze ali posle desetina neuspelih godina proizvodnje ustanovili su da je duvan idealna biljka za uzgoj ovde.

Sam izlet iz Havane je dosta naporan jer samo vožnja traje oko 3-3,5 sata i obilazi se nekoliko lokacija na kojima se ostaje po 30 - 40 minuta, ali je svakako zanimljivo i jedan je od popularnijih izleta iz Havane.

Prva stanica nam je bio restoran izgrađen u tradicionalnom stilu, sa gredama od palminog drveta i prekrivenim palminim listovima. Osim zbog osveženja i toaleta ovde smo zastali i da bi videli "trudne" palme, neobičnu vrstu drveta koja ima ispupčenje na sredini pa liči na trudnicu. Svaki prsten na palminom drvetu označava jedan mesec starosti drveta. Područje Kariba je podložno stvaranju uragana pa je ovakvih kuća od drveta sve manje, a palmino drvo se više koristi za izradu ukrasnih predmeta, olovaka, suvenira.







Sam Vinjales deluje interesantno dok smo se vozili kroz njega. Niske šarene kućice sa prednjim tremom i obaveznim stolicama za ljuljanje. Poslednjih godina ima turista koji odsedaju ovde i istražuju prirodu i brojne pećine u okolini pa se mnoge kuće sređuju i pretvaraju u pansione.





Sledeće zaustavljanje je bilo na imanju jednog proizvođača duvana. Oko 90% proizvodnje predaje državi, a kako sam reče 20% može da zadrži Od tog duvana može da pravi cigare, tompuse i na njima ne sme da budu oznake brenda i mogu da se prodaju lokalno ili turistima što je naravno i ozbiljan izvor prihoda. I ja sam ovde kupio cigare jer mi se činilo da je najbolje da kupim od proizvođača, organske za koje ću biti siguran da je duvan. Na Kubi su najpoznatije vrste Cohiba koju je voleo Fidel Kastro, Montecristo koju je pušio Če Gevara i Hemingvej i Romeo y Julieta koje je pušio Čerčil. Ovako neobični nazivi cigara potiču iz običaja da su radnicima tokom dugih i dosadnih smena u motanju cigara čitali novine ili romane i po tome su fabrike postale poznate.

Domaćin nas je proveo po imanju, pokazao seme koje spada u najmanje seme mežu biljkama koje imaju industrijsku proizvodnju, objasnio proces sađenja (zapravo bacanja semena na zemlju), da se biljke kada dostignu visinu od 45 cm presađuju u redove sa pravilnim razmakom i da se lišče skuplja kada biljka dostigne visinu od 1 - 1,5m. Inače u zavisnosti da li je list sa vrha, sredine ili dna određena je i njegova jačina. Zatim se listovi suše u ambarima sa prirodnom promajom i čeka se početak kišne sezone u maju da listovi upiju malo vlage da bi se lakše savijali i motali cigare. Imali smo i prikaz celog tog procesa. Mogli smo i da probamo cigare i to mi je prvi dim koji sam povukao u životu Kažu da je cigara još bolja kada se jedan kraj umoči u med koji bude kao prirodan filter i daje slatkoću ukusa. Tako je pušio Če Gevara jer je bio bolešljiv pa mu je cigara bez toga bila jaka.

Nakon demonstracije mogli smo da kupimo cigare, med, rum, a probali smo i domaću kafu.



















Sledeća stanica nam je bila pećina Cueva del Indio kroz koju se pešači 15-ak minuta, a čak ni unutar pećine nije bilo hladno. Zatim smo se vozili čamcem kroz pećinu i postoji više formacija stena koje podsećaju na životinje, događaje... Uz malo mašte zanimljiva turistička lokacija. Ispred pećine postoji nešto kao indijansko selo, restoran i naravno suveniri. Mogli smo da kupimo i sok od šećerne trske mada cela presa nije baš ulivala poverenje po higijenskim standardima.













Zatim smo stali i kod Murala praistorije koji je naslikan na steni koja je visoka 120m, a široka 180m. Mural je inače delo umetnika koji je bio učenik slikara Dijega Rivere i slikali su ga zapravo alpinisti dok je umetnik davao instrukcije sa zemlje. Prikazuje evoluciju života na Kubi od praistorije do današnjih dana. Započet je 1961 i završen posle 4 godine. Mislim da su rekli da je pre nekoliko godina obnovljena boja.



U lokalnom restoranu imali smo organizovan ručak koji nam je poslužen kao švedski sto sa nekoliko vrsti pirinča, juke, piletine, ribe, iznutrica, ropa vieja, sva tradicionalna jela i to je bilo stvarno lepo iskustvo.

U povratku smo svratili na vidikovac sa koga se pruža najlepši pogled na dolinu i mogote – krečnjačke litice koje mogu biti visoke i do 300m. To je jedan od lepših prizora sa ovog izleta.

Las Terrazas je seoska komuna koja počiva na ekološkoj samoodrživosti i nalazi se na 80 km zapadno od Havane. Trenutno u komuni živi oko 1000 stanovnika, imaju školu, vrtić, boravak za stare, market, dva lekara, frizera, bioskop... Kako sam već nekoliko puta napisao najveći izvor prihoda su im turisti pri čemu ovde dolaze i lokalni turisti i školske ekskurzije. Ceo kompleks je počeo da se formira od 1968-te kada je započeto plansko pošumljavanje područja koje je devastirano tokom intenzivne proizvodnje kafe i krčenja šuma kako bi se kafa sadila. Da bi se sprečila erozija pravljene su terase u brdu i otuda potiče naziv područja koje se prostire na oko 5.000 hektara. U narednih 10 godina posađeno je preko 6 miliona stabala, a 1985-te Unesco je proglasio područje za zaštićeni rezervat biosfere. Lokalni seljaci su dobili kuće sa strujom i vodom dok su pomagali u radnim akcijama i nastavili tu da žive. Zanimljivo da kuće nisu njihovo vlasništvo, ne mogu se prodati, ali ih može naslediti sledeća generacija, samo je ideja na komuna ne ostane sa manjim brojem stanovnika.





Sam agencijski izlet se sastoji od nekoliko tačaka u rezervatu koje se obilaze i do svih tačaka se stiže mini busom kojim smo i došli iz Havane. Možda jedina zamerka je da lokalni vodiči odmah na početku sprovode anketu ko bi se kupao u reci San Juan ili se vozio zipline-om pa u zavisnosti od toga redosled obilazaka je drugačiji kako se ne bi pravila gužva. Ali vi baš i ne znate koliko vremena treba za neku lokaciju, kada ćemo stići do mesta za kupanje jer je ujutru u šumi bilo prohladno, da li ima mesta za presvlačenje itd i na kraju je više putnika žalilo što se nije kupalo ili što smo se vratili ranije.

Polazna tačka je jezero na kome vam prirede koktel dobrodošlice (niko se nije bunio na alkoholni koktel u rano jutro ), daju osnovne podatke o rezervatu i plan obilazaka.



Zatim smo otišli na kafu u lokalni kafić koji se zove Maria po gospođi koja je živela u usamljenoj kući u blizini plantaža. Ona je svakog dana radnicima koji su dolazili da rade kuvala kafu i svi su rado svraćali kod nje. Kada je napravljena komuna kafić je dobio ime po njoj, a i danas tu rade njeni naslednici. Inače od 1000 stanovnika oko 80% radi i prima platu za posao koji obavlja u komuni. Pored kafića se nalazi i prodavnica proizvoda koje su napravili stariji stanovnici koje porodica dovedu u boravak dok su oni na poslu. Zanimljivo mi je bilo da se za svaki proizvod zna ko ga je napravio i da veći deo prodajne cene ide njemu odnosno njegovoj porodici.







Zatim smo otišli do reke San Juan koja protiče kroz rezervat i kroz male slapove pravi nekoliko prirodnih bazena u kojima je moguće kupanje. Voda je prilično čista ako ne računamo par listova koje je upalo sa okolnog drveća i na moje iznenađenje vrlo topla. Šteta što smo ostali samo 45 minuta mada se kupalo samo nas 3 iz grupe.







U ovom području je nekada postojala 54 plantaže kafe, dok danas ne radi nijedna. Pronađeni su ostaci 10-ak plantaža a planski se obnavlja plantaža Buenavista. U zgradi u kojoj su živeli nadzornici plantaže danas je restoran, a mogu se obići i terase na kojima su se sušila zrna kafe kao i mlin koji su pokretali prvo robovi, a zatim konji. Kažu da je branje kafe najteži posao jer su zrna sitna i moraju se brati samo crvene bobice jer ako upadnu i zelene onda će kafa biti kisela.







Još jedna zanimljiva tačka u rezervatu je umetnička galerija koja koristi isključivo reciklirani papir koji meša za lišćem, biljkama kako bi dobila drugačije teksture i boje. Zatim tako dobijene listove oslikava akademski slikar koji se školovao i u Havani i u inostranstvu. Na slici mu je sin koji pravi razne suvenire od tog papira i slika poput rokovnika, razglednica, kalendara...





Tokom šetnje smo imali priliku i da vidimo neke zanimljive primerke biljaka i životinja poput kubanskog detlića, nacionalnog simbola ptice tokororo koja ima boje poput zastave ili najmanje ptice na svetu pčelinjeg kolibrija (nemam upotrebljivu sliku kolibrija koji je veličine veće pčele i zamahne krilima do 200 puta u sekundi).





Izlet je obuhvatio još i ručak u lokalnom restoranu, a na početku izleta smo imali anketu da li bi jeli ribu kojoj sada ne mogu da se setim imena ili piletinu. Inače u reci ima pastrmke, soma i te lokalne ribe. Meni je izlet prijao, a voleo bih da smo ostali malo duže i da smo imali vremena da šetamo po prirodi, ali bio je petak ma sam imao utisak da lokalni vodič pokušava da sve maksimalno skrati.

Na putu od Havane do Trinidada imali smo predviđenu pauzu u gradu Sinfuegos koji još nazivaju i Biserom juga ili gradom 100 vatri što bi bio bukvalni prevod imena grada. Intenzivniji razvoj grada vezan je za početak 19-og veka, kada zbog pobune robova na Haitiju, francuski zemljoposednici dolaze na Kubu. Grad ima jedinstvenu poziciju u zalivu koji veoma uzanim prolazom izlazi na Karipsko more. Zato je bio idealna pozicija za luku preko koje se odvijao transport šećera i duvana. Grad takođe ima i drugačiju arhitekturu, sa prizvukom francuske buržoazije i više podeća na Nju Orleans nego na španske kolonijalne gradove. Kažu i da je najčistiji grad na Kubi.

Nažalost ovde smo imali najlošijeg lokalnog vodiča koji prvo nije shvatio da je grupi nakon 4 sata vožnje potreban predah i toalet, a drugo veoma je hvalio kubansku državu i tekovine revolucije kao da nismo prethodnih 7 dana proveli u Havani. Zato neću umeti nešto mnogo da vam napišem o samom gradu, a da ne prepisujem iz Wikipedia. Jednostavno je pauza bila potrebna i zbog dužine vožnje i da bi se pripremile sobe u Trinidadu i u gradu smo proveli tek par sati. Verovatno ovaj grad zaslužuje malo više pažnje.

Prva tačka koju smo obišli je sam centar i park Jose Marti u kome se nalaze Trijumfalna kapija, katedrala, pozorište, kulturni centar i istorijski muzej. Nije bilo predviđeno da se neka od ovih zgrada i obilazi mada su me spiralne stepenice na kuli veoma privlačile.















Druga tačka je deo uz more i plažu uz koju se nalaze brojne palate od kojih su neke danas pretvorene u luksuznije hotele. Mi smo koktel imali na krovu palate Vale koja je sagrađena početkom 20-og veka u marokanskom stilu, sa puno ornametike.

Trinidad smatraju najšarenijim gradom na Kubi i najbolje očuvanim kolonijalnim gradom na Karibima. Kao takav je od 1988-te pod zaštitom Unesco. Grad kao da odbija da uđe u 21. vek već svoju lepotu crpi iz doba najveće moći. A ona je bila tokom 18-og i 19-og veka kada su i sve kuće istorijske kuće sagrađene. U tom periodu proizvodnja šećera od šećerne trske je bila na vrhuncu. Zbog nedostatka radne snage u Trinidadu je bilo i najviše robova iz Afrike koji su radili na plantažama. Sredinom 19-og veka proizvodnja šećera je naglo prestala, a ima više razloga za to. Započela je borba za nezavisnost Kube pa su mnogi zemljoposednici pobegli iz zemlje, doneta je deklaracija o oslobađanju robova pa na plantažama nije bilo dovoljno radnika koji znaju posao i u Evropi je počela industrijska proizvodnja šećerne repe. Šećer koji se proizvodio otkupljivali su američki proizvođači slatkiša sve do revolucije.

Vodič je ispričao i anegdotu da je šećer bio povod za kubansku krizu i sukob SAD i SSSR. Naime nakon pobede Kastro više od godinu dana nije imao diplomatske odnose sa SSSR-om i oni su uspostavljeni zbog ogromne količine šećera za koji nisu imali kupce. Učestalo uplovljavanje sovjetskih brodova probudilo je sumnju kod SAD. Zato je CIA uz pomoć američkih mafijaša 1961-te organizovala iskrcavanje u Zalivu svinja oko 1400 kubanskih emigranata i pristalica svrgnutog predsednika Batiste. To je bio potpuni fijasko jer su prvo nasukali na koralni greben, nisu znali da postoji gerilska radio stanica koja je skoro uživo prenosila desant koji je trajao samo 24h. Kubanska vojska je zarobila skoro sve pristigle Kubance. Kenedi je negirao umešanost SAD u desant, ali je nakon toga kriza samo produbljavana.

Zaštitni znak Trinidada su kaldrmisane ulice i svaki zemljoposednik je prilikom gradnje palate popločavao i ulicu i kamen donosio iz Evrope ili drugih karipskih zemalja. Zapamtio sam da je na prvoj slici kamen iz Drezdena.















Ono što je obeležilo moj boravak u Trinidadu su svakako restrikcije struje koje su trajale od 12 do 48 sati bez prekida. Zato je dosta šetnje bilo u potpuno mračnim ulicama i definitivno je uticalo na način obilaska grada. Uglavnom smo šetali u grupama i odlazili u iste restorane koji su imali agregat.



Plaza Mayor - glavni trg okružen je kolonijalnim zgradama bogatih zemljoposednika i Crkvom Svete Trojice koja je izgrađena krajem 19. veka na temeljima stare crkve iz 17. veka koja je stradala tokom jake oluje. Zanimljivo je da crkva nikada nije završena, nema zvonike, kada je počela opšra kriza u gradu. Ostale kolonijalne zgrade na trgu su pretvorene u muzeje i na taj način čuvaju i prezentuju istoriju i kulturu Kube.





Jedan od zanimljivih muzeja je i muzej romantike u Palati Brunet. Grof Brunet je bio kralj šećera i dosta omiljen među narodom. Obožavao je svoju mladu i lepu suprugu sa kojom je imao 12 dece. I prilikom izgradnje kuće i sa svojih putovanja donosio je luksuzne predmete i u 13 soba prikazan je život u jednoj bogatoj porodici. Većina izloženih predmeta je originalna.













Pored crkve nalazi se manji trg na kome se nalaze Casa de musica u kojoj se uveče igra salsa i restoran Conspiradores. Restoran je bio mesto sastanaka boraca za nezavisnost i otuda mu ime. Veoma lepo sređen, ali i skup restoran.



Muzej kubanske revolucije se nalazi u jednoj od nekadašnjih palata, nisam ga baš pažljivo obilazio jer je najzanimljivija tačka bio stari zvonik sa koga se vidi skoro ceo grad.



U blizini se nalazi i kuća u kojoj su stanovali robovi. Najviše robova je bilo iz Nigerije, ali naravno i iz drugih afričkih zemalja. Kako nisu govorili istim jezikom muzika je bila univerzalno sredstvo sporazumevanja. I danas se neguje ta tradicija i naravno da se za turiste pravi šou gde uz koktel možete kupiti i CD sa muzikom ili razne suvenire.





Kad smo kod suvenira izbor je možda i veći nego u Havani ili je ipak pitanje veličine mesta pa su razne tezge bliže. Standardno proizvodi od drveta, ali i heklanih stolnjaka, proizvoda od kože i jedna prodavnica lepeza.









Još jedno zanimljivo mesto je koktel Čančančara (uvek moram da pogledam kako se zove ). Meni se lično nije mnogo dopao jer sadrži med pa je suviše sladunjav i za razliku od drugih koktela na ovom putovanju služi se u niskoj keramičkoj čaši.



U svakodnevnom životu Trinidad deli sudbinu sa drugim delovima zemlje, siromaštvo, čekanje u raznim redovima i igranje domina na ulici.

Zaštitni znak Trinidada je i plaža Ancon koja je udaljena oko 14 km od grada. Do plaže se može doći turističkim autobusom po ceni od 5e za povratnu kartu, taksijem za oko 10e po smeru, a grupu je prvi put na plažu odveo lokalni vodič, dok smo drugi put iznajmili bus po ceni od 10e po osobi. Plaža je izuzetno dugačka i na njoj se nalazi više hotela i restorana koji na samoj plaži imaju svoje ležaljke. Beli sitan pesak duž cele plaže i u vodi, ali u plićaku postoji i dosta grmova morske trave pa nije baš uživanje kada ih dodirnete. Voda je bila savršeno topla, verovatno jedna od toplijih u kojima sam plivao mada su turisti sa većim iskustvom od mene navodili da nije kao u Egiptu ili na Baliju. Jednog dana je bila bistrija, a drugog je bila mutna. Lokalci bi na to rekli da je to normalno jer je trenutno zima.

Svakako da je boravak na plaži bio komforniji ili ako hoćete luksuzniji nego na odmoru u Grčkoj jer su cene veoma pristupačne i nama pa je cena konzerve soka oko 1-2e, piva 2-3e, koktela 1-4e i na prvom mestu su bile duplo niže cene, ali su i ležaljke bile zbijenije i klasične. Imao sam i tu sreću da na plaži proslavim rođendan, a umalo da dobijem i ekstra iznenađenje i da su dodali V na početku imao bih i svoj forumski nadimak. Zalazak sunca na ovoj plaži je najlepši. Ranije sam pisao kako je vozač uz malu napojnicu promenio svoje radno vreme i omogućio nam da uživamo i u ovom prizoru.

Iskreno nije ovo moj tip plaže, ja više volim male i skrivene uvale. Zbog brojnih hotela na plaži smo imali najbolji internet i kada su mi drugari(ce) slali slike na kojima je sneg, temperatura -7 a ja ležim na belom pesku i kupam se plaža mi je bila fenomenalna

Na putu do plaže prolazi se i pored slanog jezera koje je prirodno stanište flamingosa.

Malo, tj. malo više sam se rastužila što su toliko siromašni, ali ovaj video pokazuje da nije sve tako crno, a i to sa kupanjem mi se sviđa. Znači, niste morali da se plašite da ćete da se otrujete u restoranima.
Hvala ti na svim slikama, ali one sa oldtajmerima su meni najbolje, mada njima baš i nije dobro što ih imaju (iz raznih razloga). Nije mi jasno zašto su toliko siromašni kada cveta turizam. Pre svega, hvala ti i na priči, veoma mi je interesantna! Jedva čekam da dalje čitam, mislim da će ta manja mesta možda meni biti i interesantnija od Havane.

Kažeš da nema kriminala, ipak, prema ovim podacima https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_c ... icide_rate

Homicide rate, tj. broj ubistva na 100.000 stanovnika kod nas je u 2024. godini bio 1,3 (to je 67. mesto od 204 države), a kod njih 4.4 (što je 131. mesto od 204 države), doduše, ipak manje nego u USA, gde je broj 5,7 (140. mesto od 204 države). Svakako, taj broj je jedan od najboljih ako gledamo Latinsku Ameriku i oba američka kontinenta.

Fenomenalno i maštovito, zapravo, najviše volim restorane koji su sređeni sa dušom, bez mnogo fenseraja i para!

PS Mislim da je u vašoj kajgani (gledajući sliku) bilo više od jednog jaja, čak možda i tri.

Miki nisam ja baš poznavalac ekonomije da bih umeo da ti objasnim zašto su tako siromašni Suviše su dugo pod strogim sankcijama a nemaju prirodnih resursa i to verovatno znači da moraju da kupuju osnovne stvari po mnogo većim cenama. A i ono što imaju prodaju preko posrednika, lokalni vodič reče da šećer i dalje kupuju američke fabrike bombona (nisam zapamtio brend) ali preko Brazila i to po ceni koja je 4 puta veća od cene po kojoj je Kuba prodala. Verovatno je slično i sa duvanom. Sa njima zapravo ozbiljno trguju samo Kina, Rusija i Brazil, zemlje koje nisu baš blizu pa i cena transporta značajno utiče na cenu robe. Verovatno su slično nama za izgradnju infrastrukture uzimali nepovoljne kredite. Čak imaju potpuno sagrađenu nuklearku koja je bila spremna za otvaranje kada se dogodio Černobilj i posle su odustali.

Što se tiče turizma daleko su od nivoa da ih on izvuče iz siromaštva. Na primer Grčka i Kuba imaju sličan broj stanovnika, oko 11 miliona, ali je u Grčkoj prošle godine bilo oko 30 miliona turista, a na Kubi 2,7 miliona. I problem Kube je što broj turista opada, najviše ih je bilo 2019-te pre korone oko 4,8 miliona. I struktura turista je drugačija, 40% čine Kanađani ali oni su uglavnom u hotelima na severnim ostrvima ili u Varaderu, 15% su Kubanci koji žive u inostranstvu, 15-20% su gosti iz slabo platežnih zemalja Latinske Amerike ili Evrope, a ostalo podele Rusi, Amerikanci, Španci, veoma malo ima Kineza. U našoj turističkoj grupi bilo je dosta razočaranih putnika koji su upoređivali putovanja na Bali, Šri Lanku, Tajland gde su za približno istu cenu aranžmana dobijali neuporedivo bolji smeštaj, hranu, zabavu.

Nisam znao za ovaj podatak o stopi kriminala, ali nije ni to bila poenta. Turista se oseća bezbedno, čak i noću i kao solo putnik. Neprijatnosti su na nivou dosadnih pokušaja da vam nešto prodaju ili da vas odvedu u restoran / klub gde ćete ih častiti ili će dobiti procenat ili neku hranu od vlasnika. I po prirodi su gostoljubivi i solidarni, a i dugo su bili pod strogim vojnim uređenjem. Na primer par žena iz naše grupe su se zbunile u mraku i nisu umele da se vrate do smeštaja, prišle su policajkama a one su zaustavile neke mladiće koji su se slučajno tu našli i koji su ih odveli do trga koji je bio u blizini smeštaja.

Hranio sam se u restoranima, nisam imao ni nešto izbora ali ni straha da nešto neće da bude u redu. Krenuo sam sa probiotikom i pre puta i tokom boravka tamo. Već napisah nekoliko puta ali ko je u uslužnim delatnostima i ima kontakta sa turistima može da zaradi pristojno. Neće se igrati da dobiju negativne recenzije. Jednostavno se nisam usudio da probam mnogo ulične hrane, toga je najviše bilo u Havani, a trebao sam još najmanje 7-8 dana da provedem na Kubi pa nisam rizikovao da pokvarim stomak.

Cayo Blanco - ostrvo iguana je malo ostrvo u sred Karipskog mora, koje krasi beli pesak, palme i glavni stanovnici iguane koje slobodno šetaju po ostrvu. Odnosno i nije baš tako jer ih čuvari usmeravaju da ne prilaze ležaljkama na plaži jer uvek ima i turista koji nisu baš ljubitelji ovih životinja. Sada bih rekao da je ovo izlet koji bih najlakše preskočio i da bih ostao na Ancon plaži još jedan dan. Suviše malo vremena smo proveli na plaži koja i nije nešto posebno.

Od marine vožnja traje oko 2 sata do ostrva i treba još oko 30 minuta od Trinidada do marine, isto tako u povratku i na plaži ste tek oko 3 sata. Ko želi na snorkeling oko koralnog grebena ima i 30 - 45 minuta manje. Na ostrvu se posluži i ručak pa i tu prođe vreme, pri tome je ručak bio samo riba i rižoto sa morskim plodovima, a ne i piletina kako je obećano i bilo je par putnika koji nisu ni ručali jer to ne vole. Jedino je pića bilo u neograničenim količinama i prave veoma jak Cuba Libre, još jedan klasik koktel.









Iguane su inače veoma gipke i pokretne i kada krene ručak pozicioniraju se oko stolova i ne biraju mnogo, sve što padne na pod je njihovo







Tu su i neke krabice, nisam zapamtio ime ove vrste.





Možda mi je putovanje katamaranom bilo najzanimljivije, čak su neke plažice na susednim ostrvima bile ekstra primamljive.