Putovanja u srcu

Red za Pasteis se čeka dobrih 15 minuta. Poslastičarnica se nalazi na 4 kućna broja (verovatno kako se širila) i ima ulaza za sedenje (misaona imenica) i ulaz sa 3 kase za poneti. Prvo platite pa onda u novi red da preuzmete porudžbinu. Jedina prednost je što su kolači uvek topli.
Kolači koji se prodaju u centru grada u poslastičarnici Nata de Lisboa nisu ništa lošiji, možda mi se ukus krema čak i više sviđa, samo su ranije napravljeni i hladni pa je krem "pudingastiji".

Bakalar nisam probao, čuo sam i ja tu priču, a i Duja nam je pričala da je tako i u Portu. Još čudnije je što se bakalar ne lovi u vodama oko Portugala već u skandinavskom priobalju.
Rekoh da sam hranom generalno razočaran. Bitna je razlika i što ovog puta nisam išao u restorane već me je nosila atmosfera na ulici, a zapravo najviše sam hteo da se osećam kao lokalac.

Graca je rezidencijalni deo koji se nalazi iznad Alfame. Kada sam tražio mapu da prikažem izgleda kao i da nisam bio u Graci već veoma blizu. U svakom slučaju na 10ak minuta do metro stanice i početne stanice tramvaja 28, a par autobusa staje u ulici gde je bio stan. I do Alfame mi je bilo potrebno 10ak minuta hodanja.


Ja preferiram stan u odnosu na hotel, naročito ako ostajem duže od 2-3 noćenja. Prijatnije se osećam, a najviše volim jer nije sterilno turističko okruženje.








Nikako ne treba zaključiti da je ovo sve što može da se vidi u Lisabonu. Kako nastaju ove moje mape: imam must-see objekte (na primer u Alfami zamak i katedrala, u Belemu manastir i pomorski muzej, u parku nacija okeanarijum...), zatim proučim kako stižem do tamo i onda krenem da gledam šta ima u blizini ili na putu do tamo. Iščitam i par nekih putopisa i itinerera na internetu i stvorim svoj plan.

Del apsolutno si u pravu i takav je i moj utisak. Imaju i sličnu srdačnost, komunikativnost, želju da te posluže portom ili likerom od višnje odmah sa vrata...
Na autobuskoj stanici čuo sam jednu engleskinju kako kaže Look, thay jump in line

Ja sam gvirkala, priznajem

Nista manje od Vlade nisam ni ocekivala!

Divne su mi te uske ulicice i ta njihova opustenost...

_________________
Ako zelis da budes neko zaista poseban budi ono sto jesi...

Владимировичу . Путине!

_________________
τα ταξίδια στην καρδιά...

CASCAIS - KAŠKAIŠ

Do kraja 19. veka ovde su gospodarili mnogobrojni ribari. Još ima omanjih, ali uređenih kuća koje podsećaju na to vreme. Svežom ribom iz okeana snabdevali su Lisabon i druga mesta regije. Onda je neko otkrio da je ovde, a posebno u susednom Eštorilu, vazduh pun joda, da klima ne može biti povoljnija, da sa Atlantika stalno duva vetar, takođe blagotovoran za organizam. Vest je brzo stigla do portugalske kraljevske porodice. Kasnije, i do evropskih bogataša. U Kaškaišu je utočište pronašao veliki broj prognanih kraljevskih familija i vladara evropskih država, poput Mađarske, Rumunije, Španije zbog neutralnosti Portugalije u WWII. Zbog toga su Kaškaiš nazivali i “Grad kraljeva i ribara” - jedni su ga osnovali, a drugi zavoleli. Toliko novih i ekskluzivnih stanovnika uticalo je na to da populacija Kaškaiša poraste za 20.000 što je ogroman broj za tako malo mesto.

Danas Kaškaiš ima veliku luku, mali aerodrom, deset golf igrališta i brojne peščane plaže. Kaškaiš je jedna od najbogatijih opština u Portugalu i uopšte Iberijskom poluostrvu. Ima jedno od najskupljih tržišta nekretnina i jedan od najvećih troškova života u zemlji. Luka Kaškaiš leži na samom ušću reke Težo. S obzirom da je ušče široko nekoliko km, teško je odrediti gde tačno prestaje reka a počinje more.



Citadela je tvrđava iz 15. veka koja je čuvala zapadni kraj ušća Težo i malu ribarsku luku Kaškaiša. U 19om veku Kaškaiš je postao popularan kod portugalske kraljevske porodice, a kralj Luis je pretvorio Cidadelu u raskošnu letnju palatu. Ova tradicija Cidadele koja se koristi kao letnja rezidencija vladajućeg predsednika nastavlja se do danas. Cidadela je bila prva oblast u Portugalu koja je imala spoljnu uličnu rasvetu koja je instalirana 28. septembra 1878. godine. Danas citadela gleda na ekskluzivnu marinu, a kompleks je pretvoren u ekskluzivni hotel.





U vrtovima hotela i predvorju se nalazi Gradski muzej savremene umetnosti (Museu de Arte Urbana e Contemporânea de Cascais), jedan od retkih multidisciplinarnih muzeja u svetu koji u pokretu globalne savremene urbane umetnosti promovišu direktni kontakt publike i vizuelnih, kako portugalskih, tako i stranih umetnika. Ulaz u tvrđavu je besplatan, a iz tvrđave se dalje ulazi u Grad muzeja (Bairro dos Museus) sa čak dvadeset kulturno-istorijskih znamenitosti.











Kada smo već kod muzeja u Kaškaišu ih ima nekoliko zanimljivih (po vodičima jer ja nisam obilazio muzeje ovog puta).

Kulturni centar (Centro cultural de Cascais), pored koncertne sale i sala za konferencije, nudi svoj prostor stalnim kolekcijama i gostujućim izložbama slika i fotografija. Zgrada je nekad bila manastir, a zatim prva visoka škola filozofije. U današnjem eksterijeru i enterijeru zgrade ne mogu se naslutiti njene nekadašnje funkcije budući da moderna fasada veselih boja odaje utisak svežine i kreativnosti, a dinamičnosti muzeja doprinosi i muzika iz kafića u dvorištu.

Ulaz nije slobodan ali, ako volite umetnost i želite da vidite savremene portugalske slikare, vredi platiti 5e. Na prvom spratu su uglavnom izložbe skulptura portugalskih, ali i stranih, umetnika. Stalnu postavku čini kolekcija od sto umetničkih slika pozajmljenih od Fondacije D. Luiša I (Fondacão D. Luís) koja je nastala isključivo donacijama umetničkih dela umetnika koji su ovaj grad posetili i u njemu izlagali. Ovom fantastičnom idejom nesebičnog gesta poklanjanja slika gradu u kome izlažu, umetnici su sebi umetnički odradili marketing za sva vremena i što je još lepše i bitnije, stvorili su novi kulturni centar i pravo kulturno bogatstvo grada.



Pomorski muzej (Museu do Mar Rei D.Carlos) može biti interesantan ako želite da saznate nešto više o flori i fauni Atlantskog okeana na portugalskoj obali, ako želite da vidite makete i minijature brodova i fotografije značajnih imena portugalske flote, kao i modernije fotografije iz svakodnevnog života ribara na moru. Pored Kuće Duarta Pinta Koelja (Casa Duarte Pinto Coelho), pretvorene u muzej antikviteta i primenjene umetnosti, možete posetiti i Muzej motora (Motor Passion Museum), kultno mesto za ljubitelje klasičnih automobila i minijatura.



Muzej Paule Rego - Paula Rego je savremena portugalska slikarka i ilustratorka, možda jedina koja je dostigla popularnost u inostranstvu. 2009. u Kaškaišu je otvoren muzej posvećen, pre svega, njenom, ali i stvaralaštvu njenog pokojnog supruga, takođe slikara, Viktora Vilinga. Za ovaj arhitektonski projekat Eduardo Souto de Moura, dobio je 2011. Prickerovu nagradu, najvredniju svetsku nagradu za arhitekturu. Najupečatljivija karakteristika muzeja je sama zgrada, koja je obojena u ružičastoj terakoti i ima dve ogromne kule koje liče na dva dimnjaka Nacionalne palate u Sintri.



Park maršala Karmona ili Gandarinje - Parque Marechal Carmona ou da Gandarinha čine dva velika vrta. Pored muzeja grofova iz Gimaraiša, u sklopu gornjeg vrta nalazi se Kapela Svetog Sebastijana (Ermida de S. Sebastião), specifična građevina iz XVI veka, živopisne fasade i neozaobilaznih portugalskih plavih pločica sa cvetnim motivima koje ne prate nikakav stil ni red.













Put između Kaškaiša i Lisabona vodi pored okeana i često je na udaru jakih vetrova. Događa se da duvaju orkanski i po nekoliko dana i da pesak sa beskrajnih plaža nanesu na magistralu. Tada na scenu stupaju specijalni kamioni koji čiste pesak kako ne bi došlo do zastoja u saobraćaju. Na ovom delu postoje i Boca do Inferno - Đavolja usta stene koje je okean toliko nagrizao da voda lako nađe put do magistrale, a katkad ume da dopre i do ograda obližnjih vila.
Preko ovih nazubljenih stena, portugalski ribari se penju, sa ozbiljnim rizikom od povreda, nadajući se da će pronaći savršeno mesto za ribolov.







Santa Maria casa - kuća Svete Marije je značajno delo arhitekte Raula Lina. Arhitekta je unutrašnjost kuće ukrasio dekorativnim pločicama religioznih motiva iz XVII veka, koje je njegov brat nabavio iz neke stare kapele na jugu zemlje, dok je plafon od drveta u sali za ručavanje oslikan uljanim bojama, pa se upravo zbog ovih karakteristika, a pre svega zbog pločica, kuća smatra amblematskim delom (iako nije ništa posebno) i stilski pripada portugalskom baroku. U kući-muzeju redovno se održavaju konferencije, radionice i izložbe. Svetionik se, takođe, može posetiti, kao i muzej koji se nalazi u njemu i u kome se mogu videti slike i novinski članci o izgradnji i prvobitnom izgledu svetionika. Ulaz u sva tri muzeja se plaća, pa iako je cena simbolična, ne treba gubiti vreme jer su fasade i priroda koje okružuju ove objekte mnogo živopisnije i lepše od samih enterijera.



Glavni trg i ceo grad ulepšani su prelepim crno-belim parterom u prepoznatljivom i jedinstvenom portugalskom stilu. Sam centar grada je veoma zanimljiv, mešavina tradiocionalnog i modernih zgrada i luskuznih vila.















Sve plaže nalaze se u samom centru grada, vrlo su čiste i nema prevelikih gužvi. Uglavnom su porodične i, naravno, besplatne. Atlantski okean je prilično hladan, kupaju sa samo najhrabriji. Navikli smo da su plaže u gradovima skoro u istoj ravni sa šetalištem i ulicom, međutim, u Kaškaišu se sa šetališta stepenicama dalje spušta do plaže.
U Kaškaišu se nalazi bazen odmah uz obalu koji je napravljen tako da ga tokom kasnih popodnevnih sati, kada naiđe plima napuni svežom morskom vodom. Tokom jutra voda se malo zagreje te je mnogo prijatnija za kupanje od okeanske vode na plaži.









Do Kaškaiša se najlakše (i najjeftinije) stiže vozom koji polazi, na svakih 20-ak min, sa južne železničke stanice Cais do Sodre (metro i trajket konekcija, vidi se na mapi prvog dana obilaska Lisabona), putovanje traje 40 minuta. Cena karte za jednu osobu u jednom pravcu je 2,20 €, a obuhvaćeno je pojedinim dnevnim kartama. Za putovanje možete koristiti kartu koja vam važi i za gradski prevoz po Lisabonu.
Uz železničku prugu, koja povezuje Lisabon i Kaškaiš, nalazi se nekoliko plaža koje privlače meštane i turiste.
Izuzetno je lako snaći se jer je Kaškaiš poslednja stanica svih vozova koji kreću sa stanice Cais do Sodre, a za razliku od Sintre, od momenta izlaska iz voza, svuda lagano možete pešaka.

A ovu kućicu moram da ponovim, baš mi je zapela za oko

Pošto ne znamo kako izgleda unutra, mogu slobodno da maštam o ’sobi sa pogledom’ tu gde je balkonče


I još jedan, što ostavljaš najslađe za kraj

_________________
Mislim PLAVO

CABO DA ROCA

Kraj sveta. Najzapadnija tačka starog kontinenta, zovu je i ivicom Evrope. Kad biste odatle nastavili na istu stranu sveta, treba samo da pređete veliku vodu i eto vas u Americi...

Prvo parče kopna koje je video Kristofor Kolumbo kada se vraćao s prvog putovanja u Ameriku 1493. godine bile su visoke bele stene rta Kabo da Roka. Rimljani su ga zvali Promontorijum magnum. Ta stena je Kolumbu bila orijentir koji mu je pomogao da bezbedno uplovi u lisabonsku luku. Kabo da Roka je danas najzapadnija tačka Evrope s vidikovcem i pogledom na Atlantik.











Na samom rtu nalazi se kompleks zgrada sa velikim svetionikom i staza koja vodi do spomenika sa krstom na vrhu. Na prednjem delu spomenika, okrenutom prema Atlantiku, nalazi se tabla iz 1979.god kraj koje se većina turista fotografiše. Uz natpis Cabo da Roca i stihove najpoznatijeg portugalskog pesnika Luiša Kamoeša, na kamenoj tabli urezana je geografska širina i dužina ovog mesta (38°47’ severne geografske širine i 9°30’ istočne geografske dužine) i postavljen natpis o tome da evropskog kopna ka zapadu, nema dalje od ovog mesta.



Desktop (liči malo i na Irsku, kakvu je ja zamišljam)



Do Cabo da Roca rta može se doći na više načina, ali ja sam stigao iz Kaškaiša redovnom bus linijom 403. Autobusko stajalište je preko puta železničke stanice (ka gradu, suprotno od vode) i ispod tržnog centra i uopšte nije obeleženo. Nije mi čak ni palo na pamet da se tu nalazi, nego sam slučajno pitao radnicu u jednom lokalu tržnog centra nadajući se da govori malo engleskog. Vožnja košta oko 4e u jednom smeru i traje oko 25 minuta.

SINTRA

Na tridesetak kilometara od Lisabona nalazi se pravi dragulj smešten između planina i mora. Grad bogate istorije, obavijen čarobnim šumama i još lepšom arhitekturom. Poznat je po bajkovitim zamkovima i letnjikovcima portugalske aristokratije. Vekovima je služio kao inspiracija mnogobrojnim umetnicima, među kojima je bio i Lord Bajron koji je za Sintru rekao da je poput „veličanstvenog raja“. Hans Cristijan Andersen, koji je živeći u kući Casa O’Neill (u Arrabalde), sigurno bio inspirisan prirodom i zamkovima šarmantne Sintre, kada je pisao svoje bajke.

Palata da Pena, u prevodu Dvorac pera, je za Portugalce nešto slično što su dvorci Bavarske za Nemačku. Fantastična palata koja zbog svojih boja od spolja liči na Diznilend, vredna je obilaska jer donosi istoriju jedine kraljevske porodice u Portugaliji. Dvorac je primarno bio manastir i izgrađen je oko 1450. godine. Nakon velikog zemljotresa 1755. godine i mnogih vremenskih nepogoda manastir je bio solidno razoren, nakon čega ga obnavlja kraljevska porodica, pretvara u dvorac, u formi kako danas izgleda (kralj je naručio sa željom da liči na zgradu opere). Želeći da ovaj dvorac bude u rangu zamkova u Bavarskoj, Ferdinand Avgust Franc Anton iz Austrije naručio je da izgleda baš ovako. Ovaj vladar se oženio ćerkom portugalskog kralja i postao kralj Ferdinand II.

Velika republikanska revolucija 1910. godine preobratila je dvorac u muzej, kakav je danas, više nego vredan posete. Unutra je sve sačuvano kao što je bilo 1910, kada je kraljevska porodica prebegla u Brazil da bi izbegla revoluciju. Pored palate nalazi se 200 hektara drvoreda, koji će vas odvesti do mesta sa panoramskim pogledom ili skrivenih jezera. Palata Pena je uvrštena u sedam čuda Portugala i pod zaštitom je UNESCO-a.

I enterijer i eksterijer su mešavina raznih stilova, od uticaja drevnog Egipta do romantizma. Volte i klausteri u gotskom stilu, minareti i lukovi u manuelinskom, plavo - bele azulejos pločice na fasadi… Spolja pažnju privlače Arapska i Tritonova kapija, a unutra saloni, plesne dvorane, nameštaj, slike, lusteri, porcelan…Tu je i velika odaja, u kojoj se krila Amelia, poslednja portugalska kraljica.































Svo zelenilo, kojim je okružen, deluje kao protivteža šarenolikosti zamka. I za šetnju parkom treba odvojiti vreme. Stare sekvoje, fontanice, kamene klupe obrasle mahovinom, paviljoni… Tu se nalazi i najviši vrh – Kruz Alta (Cruz Alta) – na 540 m nadmorske visine na kojem stoji ogroman krst.

Mavarski dvorac se nalazi na jednom od dva uzvišenja u Sintri. Izgradili su ga Arapi u 8. veku i služio je u vojne svrhe, te je stoga bio opasan zidinama, i pored toga što je sagrađen na jednom od dva vrha brda Sintre. Ipak su Portugalci uspeli da ga osvoje 1147.godine pod vođstvom prvog portugalskog kralja, Alfonsa Henrika. Dvorac je bio mnogo puta obnavljan, ali se od 15. veka više nije vratio u život. Zidine sa nazubljenim kruništem i kule se i danas protežu na visini od 450 metara, podsećajući na zmiju.







Nacionalna palata se nalazi u centru Sintre, oko desetak minuta hoda od železničke stanice. Najbolje je očuvani srednjovekovni kraljevski dvor u Portugaliji, omiljen među vladarima. Vladajuće plemstvo boravilo je ovde od početka 15. do kraja 19. veka, a zanimljiva su dva masivna dimnjaka, simbol Sintre, koja se nadovezuju na kuhinju u kojoj se spremala hrana za stanovnike.

Izgradnja ove palate je započeta krajem XIV veka, ali je mnogo puta dograđivana, pa predstavlja spoj različitih stilova. U ovu palatu su najviše ulagali portugalski kraljevi Žoao I i Manuel. Ona nije preterano atraktivne spoljašnosti ali je enterijer Nacionalne palate izuzetno upečatljiv. Najinteresantnije prostorije u palati su dvorana labudova i dvorana svraki, koje su nazive dobile po motivima na plafonima. Plafon u dvorani labudova oslikan je naravno labudovima, uramljenim u zlatne ramove i to je bila sala u kojoj su se priređivali balovi. Dvoranu svraka je naručio lično kralj Žoao i svrake asociraju na dvorske dame i njihove tračeve i naklapanja. Dvorana svraka ima tavanicu oslikanu sa 136 svraka, pri čemu svaka svraka u kljunu nosi smotuljak papira sa natpisom "por bem", što u prevodu sa portugalskog znači "sve za dobro", a to je kralj Žoao izgovorio kada ga je kraljica zatekla sa dvorskom damom. Kao znak izvinjenja, kralj je naredio da se oslika plafon. Inače, svraka je u Portugaliji simbol za kurtizanu. Ne zna se zašto ih ima 136. Verovatno je za kralja taj broj imao neko simbolično značenje . Interesantna je i arapska soba, ukrašena najstarijim pločicama u Portugaliji, koja je služila kao spavaća soba kralja Žoaa.

U Nacionalnoj palati se nalazi i jedna od najbogatijih kolekcija azulejos pločica, koje potiču iz XVI veka. Najpre su se izrađivale u plavo-beloj kombinaciji boja, a kasnije u svim bojama i sa različitim motivima.





























Quinta da Regaleira - zamak Kvinta Regeleira smešten je u neposrednoj blizini centralnog gradskog trga. Predstavlja dragulj gotske, renesansne i manuelino arhitekture. Mistični i veličanstveni zamak Regaleira u svojim vrtovima krije mnogobrojna iznenađenja, od kojih je svakako najzanimljiviji bunar inicijacije za koji se veruje da je služio za okultne obrede. Ovaj bunar je tek skoro otvoren za javnost.

Zamak je 1904. izgradio Antonio Augusto Karvaljo Monteira, pa je zamak poznat i kao zamak Monteiro Milionera, tadašnjeg bogataša i veleposednika. 1987. Zamak je prodat japanskoj korporaciji, a 1997 lokalne vlasti su kupile imanje i otvorile ga za javnost.







Bašta dvora predstavlja enigmu, odnosno filozofsko mesto u kojem se razmišljanjem prati put pročišćenja i isceljenja, put ponovnog rađanja. Simbolično, vodič naglašava da ako želite da pronađete sebe, morate ponovo da se rodite. Priča o uvodu u inicijaciju počinje šetnjom pokraj statua devet grčkih bogova, od kojih je poslednja Fortuna, boginja sreće. Ona je slepa i to znači da sreću daruje nasumice, odnosno poručuje da sami treba da je tražimo, a ne da čekamo da nam je neko pokloni. Zatim se prolazi pored jezera, a voda simbolično predstavlja pročišćenje od grehova iz „prethodnog“ života.











Trougao sa okom u sredini tipičan je masonski znak, a ovaj simbol se čak nalazi u crkvi.







Najzanimljiviji je bunar do kojeg put vodi samo u jednom smeru, 27 metara ispod zemlje, i to stepenicama. Nema vraćanja nazad, ni fizički dok hodate, a ni filozofski dok se „menjate”. Bunar se poredi sa delom Pakao Danteove Božanstvene komedije, jer pakao ima devet krugova, a i bunaru broj devet ima posebnu simboliku. Bunar ima spiralno stepenište sa 9 platoa i vode do 60m dubine. Veruje se da je razmak između njih kao i broj stepenica između njih povezan za tarot misticizmom i masonskim pricipima. Na dnu bunara za inicijaciju nalazi se kompas preko krsta vitezova Templara, za koji se kaže da je bio grb Karvaljo Monteira, ukazujući na njegovu povezanost sa Rozenkrojcerima.



Kao deo rituala inicijacije u jednom trenutku dolazi se do kamenih vrata koja osoba s druge strane otvara nakon što joj kažete tajne reči.

Nakon toga, prelazimo preko vode, sa kamena na kamen, a vodič naglašava da ćemo, ako stanemo, istog trenutka pasti u vodu dubine 80 centimetara. Završavamo turu i stižemo do olistalog vrta. Napokon smo napolju, ali misli o vitezovima templarima, masonima i obredima ne izlaze nam iz glave.



Deluje malo zastrašujuće: gusto zelenilo, patina na skulpturama zmajeva na fasadi, priča o alhemiji, masonima, mistici, podzemnim pećinama… A da nije sve tako "strašno", podseća me i spot Marize za pesmu "Cavaleiro Monge" koji je upravo i snimljen u ovoj magično–mitskoj vili.

Spoljašnost je toliko fascinantna da unutrašnjost dvorca deluje "obična", a samo sam protrčao kroz dvorac jer je radno vreme bilo pri kraju.

Do Sintre se stiže izuzetno jednostavno, direktnim vozom iz centra Lisabona sa stanice Rossio (mada može i sa stanice Oriente ili Sete Rois). Polasci i povratak iz Sintre su veoma česti i maltene 24h dnevno. Vožnja traje 40-ak min. Karta, slična bus karti, kupuje se posebno za vožnju vozom. Jedan pravac do Sintre košta 2 evra po osobi, a za prvo izdavanje plaćate dodatnih 0.5 evra za kartonsku kartu sa čipom. Može se kupiti i kombinovana dnevna karta sa metroom. Poslednja stanica voza je Sintra, pa je teško promašiti stanicu.

Obavezno poranite, obujte udobnu obuću, ponesite sendviče (zvanično je zabranjeno jesti u parkovima, ali s obzirom na cene kafe i hrane preporučujem da prekršite to pravilo) i spremite novac, jer su ulaznice izuzetno skupe. S obzirom na nadmorsku visinu i gustu šumu temperatura u Sintri je sigrno 5 stepeni niža nego u Lisabonu pa poneti neku jaknu nije loša ideja.

Od centra do Regaleire možete ići pešice, a do Pene ne pokušavajte jer je predaleko i poprilično uzbrdo i glupo je gubiti vreme u napornom pešačenju. Palate su i po desetak kilometara udaljene jedna od druge, a moj predlog je da natenane obiđete tri lokacije po izboru. Po preporuci sa foruma kupio sam kombinovane ulaznice za više lokacija i time izbegao čekanje redova na svakoj pojediničnoj. Prilikom nabrajanja šta bih sve voleo da vidim prodavačica me je pitala koliko dana imam i kada sam joj rekao da je samo jedan u pitanju rekla je da su tri lokacije sasvim dovoljne (dobro, ja sam malo naopak pa sam obišao četiri ali sa izuzetno jakim tempom i sa preskakanjem delova parka). Za duže odsedanje u Sintri možete videti i Palatu Monserrate, Kapućinski samostan...

Autobus broj 434 (http://www.scotturb.com), putnike prevozi od železničke stanice do vrha brda, odnosno palate Pena. Problem sa ovim autobusom je što karta važi sve dok se penjete i samo za jedno spuštanje sa poslednje stanice do centra, odnosno diktira vam raspored obilaska. Postoje i hop-off, hop-on autobusi pa čak imaju turu koja ide i do Kaškaiša i Cabo da Roca.

Sa mojim planom mislim da sam bespotrebno bacio novac na hop-off, hop-on bus jer mi je ideja bila da prvo odem u palatu Pena dok ostali turisti obilaze centar, pešice sam se spustio do mavarskog dvorca, svakako se samo jednom spustio u centar i Nacionalnu palatu, a odatle ponovo pešice otišao do Regaleire jer je trebalo dugo čekati bus. I ovde sam imao situaciju sličnu kao i u Istanbulu kada me je lokalac vodio dobrih 5 minuta do ulice iz koje može da mi objasni kako da stignem do dvorca.

Troškovi: dnevna metro karta + povratna karta voz 10.5e, palata Pena i park 13.3e, mavarski dvorac 7.6e, Nacionalna palata 9.6e, Kvinta 8e, kupovinom kombinovanih karata ostvaruje se neki popust (mislim da je 5-10%).

1. Volela bih da je tu bio neko da sve ovo snima!
2. Tako ga lepo opisujes, da bi mogao da se napravi film!

_________________
svuda podji, na tasos dodji!

Potpuno ispravno!

_________________
svuda podji, na tasos dodji!

Vlado- uzivancija!

Vracala sam se, svaki put, na pocetak, jos dok si pisao...ne znam da li je lepsi tekst ili slike...uvek ti to ide od ruke, ali ovog puta si nadmasio sebe! Da li je sve stvarno tako lepo...ili je jos i lepse...?
Gledajuci slike, videla sam u tvojoj prici i Trebinje, i Solun, i i Prag, i Drezden, i Moskvu...i mnoga mesta koja sam zavolela...dvorce, poput Nojsvanstajna...ne znam sta je lepse- gradjevine ili priroda! Uz tvoj opis, ovo je zaista malo remek-delo!

Molim te da me vodis, kad budes sledeci put isao!

_________________
svuda podji, na tasos dodji!

Drago mi je da ti se dopalo i da te je priča podsetila na neke lepe lokacije koje si obišla.
Sada već postoji i određena vremenska distanca ali i dalje mogu da kažem da je lepo i da preporučim. I dalje su mi prvi utisak ljudi i atmosfera i to je dalo i jednu notu obilascima. Zavisi od karaktera, možda se nekom ne bi dopali zidovi išarani grafitima, opuštenost radnika dok vi stojite u redu na suncu, da vam priđu na ulici i ponude da kupite opijate...ali sve je to nekako na kulturan način.
Meni je Lisabon dugo bio želja i definitivno je ispunio moja očekivanja i nekada ću mu se vratiti.

Uzivala sam. Divni je!

_________________
Ako zelis da budes neko zaista poseban budi ono sto jesi...

I nadam se da cu biti "u tvojoj ekipi" i da ces biti moj licni vodic!

_________________
svuda podji, na tasos dodji!