Putovanja u srcu

Da me je neko pre uplate aranžmana za ovo putovanje pitao da li sam puno putovao i imam li dovoljno turističkog iskustva sigurno bih odgovorio sa da . A zapravo je ovo putovanje bilo potpuno drugačije od svih prethodnih. I odmah da kažem da je proteklo mnogo bolje od očekivanog. Destinacija o kojoj ću napisati dosta negativnih stvari, a na kojoj sam jedva čekao da svane novi dan i da dalje istražujem i doživljavam. I da imam utisak da mi je svaki dan bio ispunjen i da sam istinski zadovoljan time što sam doživeo. Kao što kažu u jednoj reklami – neprocenjivo iskustvo.

Zašto kažem da mi je putovanje bilo drugačije.

Počinje sa pakovanjem i uputstvima da morate sa sobom poneti skoro sve što vam može zatrebati tokom boravka od dve nedelje jer verovatno nećete moći da to kupite, čak i ako imate novca. Kad kažem sve mislim i na stvari za koje nikada nisam mislio da će mi se naći u koferu poput toalet papira, veće količine papirnih i vlažnih maramica, nes kafe, mleka u prahu, baterijskih lampi, pegle pa do strujnih adaptera, power bank-ova i skoro celog kofera bombona, čokolada, lekova, olovaka i bojica koje sam nosio kao poklone za domaćine i lokalce.

Zatim sledi let koji iz Istanbula do Havane traje 13 sati, a u povratku skoro 17 sati i još dodatno vreme na aerodromima, let iz Beograda do Istanbula, više puta promena vremenskih zona. Da li zbog adrenalina zbog odlaska na putovanje ili umora po povratku ovo vreme mi nije predstavljalo veći problem. Jeste malo neudobno, ali uz malo dremanja, gledanja filmova i igranja igrica na multimedijalnom sistemu u samom avionu i praćenja leta čak i uz kameru uživo iz kokpita (nešto se vidi samo prilikom poletanja i sletanja, a kada dostigne visinu od 11km samo se vidi mrak).

Ja sam kao pravi štreber navikao da dosta informacija prikupim pre puta i za Kubu je to skoro nemoguće. Sajtovi nisu inovirani godinama, na primer na mnogima stoje cene u valuti koja je ukinuta još 2021-te. Zato nije bilo za očekivati ni da su radna vremena tačna. Dodatno su trenutno veliki problemi u isporuci struje i restrikcije su po 12,16, 48 sati pa mnogi muzeji ne rade zbog dodatnih ušteda i bilo je nekih muzeja koje sam planirao da posetim, a nisu bili otvoreni.

Kada sam već spomenuo restrikcije struje da i to navedem kao razliku od evropskih destinacija koje sam posećivao. U Havani i Varaderu kao najposećenijim turističkim mestima nema restrikcija, ali u Trinidadu su postojale. Smeštaji su imali generatore pa nije bilo problema sa svetlom, punjenjem telefona, spremanjem hrane ali mnogi lokali i restorani ih nemaju pa skoro da ne znate u kom ćete moći da jedete ili nešto kupite.

Prodavnice na koje smo navikli skoro da ne postoje. Nećete moći da kupite u prolazu vodu, omiljeni keks ili čokoladice. Lokalne su potpuno prazne, postoji jedan lanac prodavnica uvozne robe u kojima se plaća karticama ili devizama ali su u njima cene dosta jake. Turisti se snabdevaju u improvizovanim prodavnicama gde lokalci iz svojih dnevnih soba (ali bukvalno se može desiti da ulazite u nečiju kuću) prodaju ono što imaju ili što su uspeli da nabave na „crnom“ tržištu. Ali to znači da ono što ste kupili danas možda nećete naći sutra ili da je rok trajanja nekog proizvoda istekao pre godinu dana.

Najveći izvor prihoda im je od turista i stanovnici koji su na bilo koji način povezani sa turizmom žive značajno bolje. Tako da možete da dobijete skoro sve ako se obratite vlasniku smeštaja ili „makrou“ koji stoji na svakom trgu. Ako ne nađete taksi oni će vam obezbediti prijatelja ili rođaka koji će vas voziti kuda hoćete i koliko dugo hoćete. Ako treba da promenite pare kod dilera (a kurs kod dilera je 2,5 puta veći od zvaničnog) date njima devize i za kratko vreme vam vrate pesose. Ako hoćete da kupite cigare, rum, razne kreme, ulaznice za noćni klub... samo kažete nekom lokalcu i on će zvati da vam to obezbedi. Ako hoćete da ostanete duže na plaži samo pitajte vozača autobusa. Naravno za svaku uslugu će očekivati i malu napojnicu. Problem je što će vam slične usluge ponuditi još 10 ljudi dok šetate gradom.

Uz sve ove probleme većina stanovnika je uvek nasmejano. Kako reče jedan putnik iz grupe smeju se ili da vas prevare ili se smeju iz duše. Tako iz duše i igraju, skoro da ne umeju normalno da hodaju. Jedan lokalni vodič reče da problem koji nije stvorio i koji ne može da reši nije njegov problem. Možda ih takav stav i održava.



I moj putopis će biti drugačiji od prethodnih i manje „štreberski“. Kuba se dramatično menja i prilagođava turistima. Čak i saveti koje sam dobio od poznanika koji su putovali prošle godine nisu bili tačni. Na primer u sva tri smeštaja sam imao jednu ili dve utičnice na 220V i euro utičnice da mi adapteri nisu trebali, imao sam WiFi, peglu, higijenski pribor u kupatilu. Smeštaji naravno nisu ujednačeni pa je to možda posledica i da se cene aranžmana razlikuju u par stotina eura. Pisanje radnih vremena ili cena ulaznica takođe nema mnogo smisla jer je pitanje šta će neki drugi putnik zateći.

Putopis ću početi lepim stvarima, šta sam sve video i obišao, a na kraju ću pisati o hrani, restoranima, cenama, politici i nekim manje lepim stvarima. Ali će pisanje trajati neko vreme, samo za prve dve celine sam odvojio 100 slika a celina će biti 10-ak. Zato može da bude interakcije ako nešto bude zanimljivo ili ako budem preterao sa slikama ili imate pitanja koja će mi dati još ideja o čemu mogu da pišem.

Havana

Grad San Kristobal de La Habana što je pun naziv grada koji zovemo Havana osnovao je početkom 16-og veka Dijego Velaskez. Tokom narednih 5 godina, grad se postepeno selio na svoju sadašnju lokaciju na severozapadu ostrva. U to vreme, Havana nije bila glavni grad jer je bila previše udaljena od ostatka ostrva.

Stvari su se promenile španskim osvajanjem Meksika i Perua. Lokacija Havane na ulazu u Meksički zaliv učinila ju je prvorazrednom strateškom bazom, a grad je tada postao sedište španske kapetanije na Kubi. Dva veka Havana je bila najvažnija luka u Americi.

Međutim, strateški značaj Havane joj je doneo i burnu istoriju i napade pirata (nisu svi bili kao Džoni Dep / Džek Sperou), Engleza, Amerikanaca i tek je 1902 Kuba stekla nezavisnost i proglasila republiku. Nakon svakog osvajanja dodavano je još neko utvrđenje koje je štitilo luku. Nakon dobijanja nezavisnosti grad je postao središte poroka i luksuza, pod kontrolom američkih gangstera i mafija. Fidel Kastro je 1959 preuzeo kontrolu nad zemljom i prekinuo niz Americi lojalnih predsednika. Nacionalizacija američke imovine dovela je i do najstrožijih i najdužih sankcija koje su nametnute jednoj zemlji. Nakon dugog perioda propadanja, Havana sada prolazi kroz opsežan program renoviranja koji je pod zaštitom UNESCO-a.

Havana je turistički podeljena u tri glavna kvarta: La Habana Vieja – stara Havana, Centro Habana – centralna Havana i Malekon i Vedado, a ukupno ima 15 "opština".

Smeštaj mi je bio u staroj Havani i opis ću početi o ovom kraju. To je i istorijski najstariji kvart u gradu. Kao svetska baština UNESCO-a može se pohvaliti zadivljujućom kolonijalnom arhitekturom. Renovirani deo kvarta odaje utisak evropskih prestonica, ali iza ugla ćete iznenada naći lavirint malih, neurednih i oronulih ulica. Pun je kontradikcija kao i sama Kuba!

Plaza Vieja – Stari trg je najživopisniji i najeklektičniji od trgova u ovom kvartu. Uprkos svom imenu, to nije najstariji trg u Havani i prvobitno se zvao Plaza Nueva. U prethodnih 150 godina je služio kao otvorena pijaca, park, amfiteatar i čak parking (podzemni, kasnije demoliran). Međutim, kada je Stara Havana uvrštena na Uneskovu listu svetske baštine osamdesetih godina prošlog veka, Kubanci su shvatili značaj ovog mesta i počeli restauraciju trga, ubrzo mu povrativši stari izgled. Na sred trga je postavljena replika fontane koja je bila srušena kada se pravio parking. Kuće koje okružuju Stari trg su takođe restaurirane i danas se koriste i kao stambeni prostor (gornji spratovi) i kao restorani i galerije (donji spratovi), a na trgu se nalazi i škola.

Na trgu se nalazi nekoliko modernih skulptura poput gole žene na džinovskoj kokoški - Viaje Fantasico ili oblaka želja. Priznajem da tako avangardnu i dekadatentnu umetnost nisam očekivao u komunističkoj državi koja je toliko dugo izolovana. I po nekim drugim pitanjima sam imao utisak da su oni imali mnogo „čistiju“ revoluciju i pravi komunizam koji nije ograničavao slobodu umetničkog izražavanja. Odmah mi je pao na pamet i film Jagoda i čokolada - Fresa y chocolate iz 93-te koji je prvi kubanski film nominovan za oskara za najbolji strani film, a priča o gay odnosima. To su godine najveće krize na Kubi posle raspada SSSR i obustavljanja pomoći i vreme ozbiljne Kastrove vlasti. Na oblaku želja turisti upisuju svoje želje i ako sam pokušao da nađem neku ekskluzivnu na srpskom jeziku našao sam samo natpis „mir“.









Plaza de San Francisco de Asis – Trg svetog Franje Asiškog datira iz 16-og veka kada je izgrađen prema luci u kojoj su se španske galije zaustavljale ovde na putu od Indije ka Španiji. Funkcionisala je kao kapija grada. Tokom prvih nekoliko decenija na trgu je postojala pijaca, a početkom 17-og veka na njemu je podignuta crkva. Pijaca je preseljena na trg Plaza Vieja nakon što su se monasi požalili na buku.

Trg je potpuno obnovljen 1990-ih. Na ovom kolonijalnom trgu nalaze se neka od zanimljivijih mesta u Staroj Havani, kao što su crkva i manastir San Francisco de Asís, Muzej ruma ili Coche Miambi.
Crkva i manastir San Francisko de Asis podignuta je početkom 17-og veka, a posle razornog nevremena je potpuno obnovljena, a od 19-og veka nisu u verskoj službi. Nakon što je služila kao skladište i kancelarije, u zgradi se sada nalazi muzej sakralne umetnosti i koncertna sala.





I na ovom trgu se nalaze tri zanimljive statue: mermerna fontana iz 19. veka Fuente de los Leones, El Caballero de Paris iz 1950-ih i La Conversacion, dodata 2012. godine.

El Caballero de Paris (Džentlmen iz Pariza) bio je poznat sredinom 20. veka. Bio je mršav čovek sa talasastom plavom kosom i dugom bradom koji se oblačio u raskošne kostime ili lutao ulicama u crnom ogrtaču preko crnog odela sa cvetom u reveru sakoa. Zbog njegovog izgleda, stanovnici Havane su ga krstili za gospodina iz Pariza. Iako je spavao na ulicama Havane i za svoje dnevne obroke zavisio od milosti ljubaznih stanovnika Havane, mogao je da recituje odlomke iz klasične španske književnosti nepogrešivo i sa dramatičnim duhom.
Zanimljivo da nikada nije bio u Parizu, poreklom je iz Španije i pričalo se da je emigrirao na Kubu kao dečak od 14 godina. Radio je na slabo plaćenim poslovima u restoranima i hotelima koji su obično obavljali španski imigranti koji su se u to vreme dolazili na Kubu. Nepravedno je osuđen za zločin i poslan u zatvor, što ga je navelo da se povuče u svet mašte iz kojeg se nikada neće vratiti. Kada je izašao iz zatvora, lutao je gradom dajući male crteže prolaznicima. Tokom godina postao je omiljena ličnost u Havani. Iako nikada nije bio nasilan, postajao je sve iracionalniji sve dok ga saosećajni lekar nije primio u lokalni psihijatrijski azil u Havani. Osam godina kasnije umro je tamo, i dalje citirajući klasičnu špansku poeziju i književnost.

Kada je 2001. godine započeo obnavljanje kolonijalnog dela Stare Havane zvanični istoričar grada naredio je da se kosti Španca ekshumiraju i pokopaju uz veliku pompu u crkvi San Franciska što je bilo jedno od omiljenih mesta pariskog džentlmena za lutanje. Postavljena je bronzana statua ispred crkve a delovi statue su uglačani do sjaja dok posetioci miluju njegovu bradu i kažiprst za sreću.



Bivši predsednički vagon koji se koristio za putovana predsednika vozom. Danas pretvoren u muzej. Očuvan potpuno isti kao kada je počeo da se koristi. Kroz hodnik možete videti spavaću sobu predsednika, dnevnu sobu, kupatila, velike rashladne komore za hranu, kuhinju i raskošnu trpezariju ukrašenu velikim vitrinama i stolom predsednika. Poslednji predsednik koji je to koristio je bio Fidel Kastro.



Staro brodogradilište je danas jedan od povoljnijih bazara za kupovinu suvenira. Uglavnom je puno proizvoda od drveta (magneti, podmetači za čaše, domine, šah, razne figurice, lepeze), metala (automobili, tablice, pepeljare), kože (torbe, rančevi), nešto malo odeće od lana i slika (od dorađenih printova do veoma lepih umetničkih slika). Cene su veoma pristupačne za većinu proizvoda dok su kvalitetni proizvodi od kože i slike baš skupi. Naravno na ovakvim mestima je moguće kupiti i cigare i rum, ali ispod tezge. Ja kvalitet nisam mogao da procenim, dobili smo upozorenje da su moguće prevare i da su umesto listova duvana umotani listovi banane i lokalni vodič nam je dao neke okvirne cene po brendovima tompusa. U zvaničnim prodavnicama (državnim) su cene nekoliko puta veće ali tamo je siguran i kvalitet i čuvanje tompusa u određenim uslovima temperature i vlažnosti.





Plaza de la Catedral - Katedralni trg je jedan od najlepših trgova, jednoobrazna struktura i arhitektura podsećaju na stari gradski trg u nekom evropskom gradu, drugačije od šarene ekstravagancije koja je tipična za Kubu.

Katadralom u baroknom stilu dominiraju dve neravne nesimetrične kule sa zvonicima i tadašnjom toskanskom fasadom. Gradnju su započeli Jezuiti sredinom 18-og veka, pa je jedno vreme stajala nedovršena kada su proterani iz Novog sveta. Tek je krajem veka pretvorena u katedralu. Gradnja se u velikoj meri zasnivala na korišćenju koralnih stena iz Meksičkog zaliva, što nam danas omogućava da vidimo ostatke morskih fosila. Posvećena je Bezgrešnom začeću. U katedrali ima mnogo umetničkih dela. U kriptama hrama su sahranjivani slavni ljudi havanske i kubanske istorije. Još jedan zanimljiv podatak o katedrali jeste da je u njoj čuvano telo Kristofera Kolumba skoro čitav jedan vek, od 1796. do 1898. godine, pre nego što je preneto u katedralu u Sevilji.







Tokom dana na trgu se nalaze razni prodavci voća, koktela, proročice sreće dok se uveče može zateći samo poneki ulični svirač.





La Bodeguita del Medio - Mala vinarija na sredini je jedan od najpoznatijih restorana u Havani, ali i na Kubi. Smatra se mestom nastanka koktela mohito. Ovaj restoran datira iz 1942. godine, kada je to bila mala prodavnica poznata kao La Bodeguita de Martinez, u kojoj se prodavalo vino i kratko prženo povrće regularnim gostima. U to vreme su ga posećivali pisci i pesnici koji su odlazili u obližnju štampariju pre susreta u La Bodegiti. Malo po malo, La Bodeguita je počela da nudi više hrane i pića, povećavao se broj ljudi koji su tamo večerali. Iako ne znaju tačno kada je ovo počelo, počelo je da se zove La Bodeguita del Medio jer se nalazi na sredini ulice. Novinar Leandro Garsija je započeo tradiciju da poznate ličnosti koje su posetili restoran ostavljaju uspomenu, bilo u vidu fotografije, predmeta ili grafita. Možete pronaći istorijske potpise kao što su Salvador Aljende, Ernest Hemingvej ili Pablo Neruda, između mnogih drugih. Postoji uramljena Hemingvejova izreka „Moj mohito u Bodegiti. Moj daikiri u Floriditi.”



Na trgu se nalaze i druge zanimljive zgrade Palata Marquises of Aguas Claras u kojoj se danas nalazi poznati i skupi restoran i Museo de Arte Colonial (Muzej kolonijalne umetnosti) koji se nalazi u najstarijoj zgradi u Staroj Havani, koju je izgradio guverner Kube.



Plaza de Armas - trg oružja je zapravo najstariji trg Kube, iako je većina zgrada oko njega (re)konstruisana u 18. veku. Dobio je ime po vojnim vežbama i paradama koje su se ovde održavale. Trg je u senci brojnih kraljevskih palmi, pružajući osvežavajuću oazu usred užurbane Stare Havane. Drvo u ovom dvorištu označava mesto gde je nastala moderna Havana. Pomalo strašna legenda kaže da bi palmu zasadio rob koga bi kasnije ubili kako bi se njegova duša nastanila u krošnji drveta i čuvala drvo od napada.
Ovde se održavaju bazar polovnih knjiga i razni koncerti.







Pitali smo za dozvolu da slikamo decu koja su došla u obilazak muzeja. Na Kubi je 99% stanovništva pismeno. Obavezno školovanje traje 6 + 3 godine pri čemu je prva godina bez ocena i domaćih zadataka. I oni nose ljubičaste uniforme. Zatim imaju stručne škole ili pripremu za fakultet (poput gimnazija) i one traju 3 godine i oni nose plave uniforme. Fakultet traje 4 - 6 godina.



Na sredini trga, u parku Kespedes, podignut je spomenik kubanskom heroju Karlosu Manuelu de Kespedesu. Bio je pravnik i vlasnik plantaža iz veoma bogate porodice koji je tokom 1868. godine oslobodio svoje robove i donio Deklaraciju kubanske nezavisnosti, s kojom je započeo Desetogodišnji rat. Céspedes je bio jedan od predvodnika kubanskih snaga u ratu, a danas ga se smatra jednom od najzaslužnijih osoba u borbi za nezavisnost Kube i često ga nazivaju Ocem domovine (mada imaju još jednog nacionalnog heroja sa istim nadimkom).



Palacio de los Capitanes Generales je izgrađen u drugoj polovini 18-og veka i jedan je od najboljih primera barokne arhitekture na Kubi. Da nije bilo uragana sveta Tereza Havana danas možda ne bi imala jednu od svojih najslavnijih zgrada. Na mestu nekadašnje crkve Palata je prvobitno služila kao rezidencija guvernera Kube pre nego što je pretvorena u predsedničku palatu 1902. godine, a zatim u gradsku skupštinu 1920. Danas se u Palacio de los Capitanes Generales nalazi Museo de la ciudad, koji prikazuje bogatu i burnu istoriju grada. Zanimljivo je da se ispred ove zgrade nalazi drveni parket, najverovatnije postavljen da kočije koje prolaze ne bi uznemiravale guvernera.

Rastojanje između ova četiri trga je veoma malo, svega 1km, i po slikama se vidi da sam ovom trasom prolazio više puta i u različito doba dana. Mala digresija ali zbog temperature koja je bila oko 30 stepeni i što sam u šortsu i kratkim rukavima ja sam ovo doživeo kao leto i ozbiljno se iznenadio prvog dana kada je sunce zašlo već oko 18:30.

Jedna od ulica koja spaja trgove je Calle Mercaderes - trgovačka ulica, potpuno obnovljena pešačka ulica koja u velikoj meri replicira originalni izgled iz 19-og veka. U ulici se nalazi nekoliko zanimljivih zgrada, muzeja, turističkih atrakcija i restorana.







Jedan od takvih muzeja je Armería 9 de Abril. U toj zgradi se nalazila oružarnica „Compania Armeria de Cuba” od 1934. godine. Ova oružarnica je napadnuta 9. aprila 1958. u operaciji koju je izveo Pokret 26. Jul u želji da zbaci diktaturu Fulhencija Batiste. Ova operacija je sprečena i u njoj su poginula 4 mlada revolucionara. Samo nekoliko meseci kasnije (januar 1959.) revolucija je uspela i tada je proglašena istorijskim mestom i nacionalnim spomenikom u znak sećanja na stradale. Ulaz u zgradu je i danas prodavnica u kojoj je izloženo antikvarno oružje, pribor za lov i sportski ribolov, kao i zanimljiva kolekcija oružja koju je poklonio Fidel Kastro. Unutar muzeja se nalazi stalna izložba o istorijskim događajima koji su se tamo odigrali, kao i kolekcija oružja korišćenog tokom revolucionarnog cilja. Nažalost muzej nije radio u terminima koji su meni odgovarali.

Planetarijum Havane je novijeg datuma i izgrađen je uz pomoć japanske vlade. Postoje stalne izložbe uključujući maketu Sunčevog sistema unutar ogromne sfere, simulaciju Velikog praska i 45-minutno zamišljeno kosmičko putovanje. U sali kosmonauta su informacije u vezi sa rusko-kubanskim letom 1980. godine, kada je Arnaldo Tamajo postao prvi Kubanac i Latinoamerikanac koji je putovao u svemir.

Muzej čokolade je zapravo više kafić u kojem se može popiti dobra topla čokolada, a enterijer je ukrašen panoima o proizvodnji kakaoa i čokolade i alatkama koje se koriste u ovoj proizvodnji.

Hotel Ambos Mundos na čijem je poslednjem spratu živeo Ernest Hemingvej i u kome je napisao roman Za kim zvona zvone. Danas je ta soba pretvorena u muzej sa originalnom pisaćom mašinom i rukopisima.



U ulici se nalazi i jedna "neobična" zgrada. Ne mestu samostana Batista je naredio da se napravi administrativna zgrada koju su koristili državni organi. Kada je započeta rekonstrukcija stare Havane na postojeću zgradu je dodat zvonik i prednja fasada prema fotografijama starog manastira.



U ulici koja je paralelna sa Calle Mercaderes i zapravo takođe spaja trgove samo nije u potpunosti obnovljena i tako atraktivna nalazi se Muzej automobila - Garaža. Najvredniji eksponati su dva originalna modela Ford-T i originalna replika formule koju je vozio Fanđo (za neku godišnjicu je izrađena replika formule i nakon te trke je poklonjena Havani). Tu se nalaze modeli iz poslednjih 100 godina, modeli koje su vozile ambasade ili službena vozila korišćena tokom papine posete Kubi.

















Druga značajna ulica u ovom delu grada je Obispo, koja počinje blizu trga Plaza de Armas i proteže se na zapad ka centralnoj Havani, pored čuvenog restorana El Floridita, sada poznatog kao „kolevka daikirija“ i spomenika u čast inženjeru Albearu. Datira iz 16-og veka, kada je zamišljena kao sklonište od sunca. Zapravo se i danas koristi u istu namenu jer je uska ulica okružena visokim zgradama koje je štite od sunca. U najtoplijim satima dana, to je savršeno mesto za predah u karipskoj hladovini.





Neke od najzanimljivijih zgrada u ulici su numizmatički muzej, muzej komiteta za odbranu revolucije, muzej murala, muzej zlatarstva ili impozantna zgrada ministarstva finansija.

I dok su preko dana ulice pune turista i uličnih prodavaca uveče su skoro puste.





U lutanju ovim delom grada nailazi se na više lepih zgrada, crkava ili malih trgova i ja sam izdvojio samo nekoliko slika. Među njima i rusku i grčku pravoslavnu crkvu. Značajan procenat Kubanaca je ateističan, najviše vernika je katoličke veroispovesti a stanovnici afričkog porekla praktikuju santeriju.











I na početku ovog opisa sam napisao da je stara Havana kao delimično obrađeni dijamant, delimično brušen a delimično sirov. Ako iz ovih obnovljenih ulica skrenete u neku sporednu doživećete živopisnu stranu Havane. Jarko obojene i orunule fasade, veš koji se suši na terasi, deca koja se igraju na ulici i prilaze vam da traže bombone ali i ponekad i ulice pune đubreta.













I par "slučajno" usnimljenih kadrova svakodnevnog života na Kubi. Kako se stariji stanovnici snabdevaju, zapravo nikada nisam čuo vodiča da je rekao stariji nego iskusniji.

Dobar dan! Da otvorim ja (ko drugi?!) sekciju komentara sa pitanjem. Koliko često na ulici ste viđali ovakve stare automobile ili je ovo redak eksponat postavljen zbog turista?
PS Drago mi je da se u smeštaju imali sve za higijenu, znači nije baš toliki problem vezano za to, kako su vam pre puta pričali.

Miki
Ispisivanje putopisa će potrajati i zbog obaveza koje su me dočekale, a i na ovo putovanje nisam baš krenuo sa pripremljenim materijalom u koji ću dodati slike i utiske.
Što se tiče odgovora na tvoje pitanje isključivo sam se vozio oldtajmerima I mislio sam o tome da pišem u posebnom postu u okviru putopisa.
Možda sledeća slika najbolje pokazuje razne vrste prevoza.


Postoje zvanična taksi vozila, to su ova žuta vozila, imaju klimu i taksimetar. Verovatno se neko vozi i njima.
Turisti uglavnom koriste oldtajmere i to je kao obavezna atrakcija, kao da nisi ni bio na Kubi ako se nisi njima vozio. Cenu dogovaraš sa vozačem pre polaska. Veoma su ponosni ako su im originalni delovi pošto su u mnogim kolima prepravljeni ili radionički izrađeni delovi.
Ovo je bio naš vozač jednog dana. Ceo dan nas je vozio na 3-4 tačke u gradu za 15e po osobi. Ako se uporedi da je to polovina prosečne plate onda je to mnogo, ali ako je agencija za iste lokacije tražila 45e po osobi onda je veoma povoljno.


U ovom odgovoru evo još jedne slike, pa će ih kasnije biti još.

Centro Habana – Centralna Havana kvart koji se nalazi u srcu glavnog grada, dom je mnogih kultnih mesta, državnih i kulturnih institucija i poznatih hotela. Iako nije tako dobro ili nije obimno renoviran kao La Habana Vieja ovaj kvart je užurbaniji i ima dešavanja do kasno u noć.

El Parque Central - Centralni park označava granicu između Habana Vieja i Centro Habana. Na trgu se nalazi i statua borca za nezavisnost i najpoštovanijeg heroja Hozea Martija. Statua u parku je prva podignuta na Kubi. Na trgu ima tačno 28 palmi koje simbolišu datum Martijevog rođenja. Park okružuju neke od najznačajnijih zgrada Havane.



El Capitolio – Kapitol završen je 1929-te za vreme mandata predsednika Gerarda Mačada. Trebalo je da bude predsednička palata. Pred kraj vladavine „tropskog Musolinija“, u toku protesta protiv vlade 22 ljudi je ubijeno, i u tom periodu ova velelepna građevina je bila simbol Mačadove korumpirane, diktatorske vlasti. Do Kubanske revolucije 1959. godine u ovoj zgradi je zasedao Kongres, a nakon revolucije u zgradi se nalazila Akademija nauka. Tokom vremena zgrada je propadala, a 2013. godine Vlada je započela popravke kako bi obnovila zgradu. Danas se koristi u protokolarne svrhe jer današnji parlament ima više poslanika nego što je mesta u zgradi.

El Capitolio je veoma sličan američkom Kapitolu, ali je El Capitolio jedan metar viši, duži i širi. Da bi se razlikovala od zgrade Kapitola kupola je urađena po uzoru na francuski Panteon. Sa 92m visine kupola El Capitolio-a bila je treća najviša kupola na svetu kada je izgrađena.

Ulaz ima troja velikih bronzanih vrata sa detaljnim basreljefnim pločama koji prikazuju najznačajnije događaje kubanske istorije. Koliko je Mačado bio nepopularan svedoči i njegov izgrebani lik na jednoj od ploča.

Na ulazu u glavnu salu se nalazi statua Republike, visoka 15m, pa je ova pozlaćena statua treća najviša statua u zatvorenom na svetu (nakon statue Bude u Nari u Japanu i statue Abrahama Linkolna u Memorijalnom centru u Vašingtonu). Statua je napravljena u Itailiji, podeljena na 3 dela i sastavljena na licu mesta.

Tačan centar Havane (tačka Zero) nalazi se u holu zgrade i danas je označen veštačkim dijamantom. Postoji legenda da je originalni dijamant sa krune Romanovih. Kako su smatrali da će to doneti nesreću bogati Kubanci su u poslednjem trenutku povukli donacije za kupovinu dijamanta, ali ga je Mačado ipak kupio. Dijamant mu stvarno nije doneo sreću, dijamant od 25 karata kraden je više puta, a nakon poslednjeg 1946-te godine originalni dijamant nije više javno izložen.
Kada je započeta rekonstrukcija Rusija je donirala 24-karatnu pozlatu statue u holu u kupole i veštački dijamant, repliku originalnog.

Vrtove koji okružuju El Capitolio dizajnirao je Jean-Claude Nicolas Forestier, koji je dizajnirao i park pored Ajfelove turneje u Parizu.

Zgrada se može obići samo vođenom turom i par termina ima za ture na engleskom jeziku. Karta se kupuje karticom u kiosku preko puta. Ja sam stigao 10-ak minuta pre ture, ali je prodavac karata pušio ispred i odbijao da uđe i na moj poziv i na poziv taksiste. Zato sam dobio instrukcije da se javim „čoveku sa šeširom“ koji kontroliše karte, da me je poslao Alex i da po završetku ture dođem da platim karte. Naravno da sam posle platio kešom bez priznanice, a prodavac, vodič i moj novi prijatelj taksista Alex su kući otišli sa nedeljnom platom.

Obilaze se sale u kojima su zasedali Kongres i Predstavnički dom, kabineti, biblioteka (bez knjiga), svečana trpezarija itd. Jedna sala predstavlja nacionalne simbole poput himne, grba i zastave. Da li da ubacim još malo politike ali nakon revolucije nije došlo do bitnih promena simbola, nisu imali stav da pre njih ništa nije postojalo. Karta je verovatno skupa, ali kako su ostali troškovi bili mali vredelo je videti zgradu za čiju je izgradnju korišćeno 62 vrste mermera.



























Gran Teatro de La Habana – Narodno pozorište funkcioniše ne samo kao mesto za izvođenje predstava, već i kao opšti kulturni kompleks, u kojem se nalazi Kubanski nacionalni balet i koji je domaćin raznih umetničkih događaja i festivala. Izgradili su ga donacijama galicijski imigranti na mestu starog pozorišta. Na fasadi se nalaze četiri skulpture od belog mermera koje predstavljaju dobročinstvo, obrazovanje, muziku i pozorište.





Pored pozorišta se nalazi skulptura Poljubac postavljena na 500-tu godišnjicu grada i na početku jedne od najprometnijih pešačkih ulica. Ulica je puna restorana i uličnih prodavaca, ali i jedna od najnapornijih ulica jer će na svaka tri koraka neko prići da vam ponudi cigare, rum ili da vam ispriča tužnu ličnu sudbinu.





Ovom trgu sam se vraćao svako slobodno veče. Jedan od kubanskih paradoksa je i da luksuzniji lokal obično znači niže cene. Tako sam uveče ispijao koktele na krovnim barovima hotela za 300-500 pesosa (za 1 euro po ulično kursu dobije se 315 – 330 pesosa).

Hotel Inglaterra je otvoren 1856-te i najstariji je u Havani. Fasada ima neke delove neoklasičnog dizajna, prilično modernog u to vreme, budući da je unutrašnjost maurska. Godine 1879-te Hose Marti je održao govor o nezavisnosti Kube na jednom banketu. Političari poput Vinstona Čerčila i umetnici poput pesnika Rubena Darija, između mnogih drugih, spavali su ovde.

Na trgu su i Iberostar Parque Central i Kempinski Manzana.











Paseo Jose Marti, takođe poznat kao Paseo del Prado, je kolska i pešačka avenija stara preko 200 godina. Po uzoru na Ramblas u Barseloni, avenija je duga oko 2 kilometra i oivičena je prelepim istorijskim zgradama. Paseo Hose Marti je živopisno mesto gde meštani uživaju da se sastaju kako bi prošetali ili igrali domine, šah ili bejzbol. Vikendom se šetalište pretvara u umetničku pijacu na otvorenom. I još jedan utisak mi je da su tinejdžeri isti na svim meridijanima bez obzira na političku prošlost, siromaštvo, školske uniforme itd.



















Museo de la Revulacion – muzej revolucije je trenutno zatvoren i rekonstruiše se. Nalazi se u bivšoj predsedničkoj palati na kojoj su vidljivi tragovi metaka iz pokušaja svrgavanja Batiste nekoliko meseci pre nego što su Kastro i Če Gevara vojno porazili zvaničnu vojsku i naterali Batistu da u novogodišnjoj noći pobegne u Ameriku.



Iza zgrade je Memorijalni paviljon Granma, odavanje počasti 13 metara dugoj jahti koja je 1956. korišćena za prevoz Fidela Kastra i Če Gevare zajedno sa 80 drugih revolucionara iz Tukpana (Meksiko) na Kubu. Jahta je inače imala kapacitet 16 putnika. Jahta je izložena unutar velike staklene kutije. Paviljon je okružen avionima i drugim vozilima vezanim za revoluciju.







Castillo of SanSalvador de La Punta je bila deo odbrambenog sistema luke Havane i jedna od četiri tvrđave za tu namenu. Tokom kolonijalne ere, lanac dugačak 250 metara odavde je svake noći bio postavljen do Castillo de los Tres Reies del Morro, da bi se brodovima zatvorio ulaz u luku.



Edificio Bacardi – zgrada Bacardi nekada sedište kubanske dinastije ruma i jednog od najpoznazijih brendova ovog pića. Nakon revolucije kompanija je napustila Kubu i preselila se u Portoriko. Izgrađena u art deco stilu, sa mnoštvom raskošnih završnih obrada koje koriste crveni granit, zeleni mermer, reljefe od terakote i glazirane pločice. Kompanija je još uvek u intenzivnom sporu oko brenda (poznatom kao „Rat ruma“) sa kubanskom vladom koja je konfiskovala intelektualnu svojinu (posebno brend „Havana Club“) posle revolucije.



El Floridita je jedan od najpoznatijih barova i restorana na Kubi. Iako radi od 1817. godine postao je slavan zahvaljujući čestim posetama Ernesta Hemingveja, koji je toliko vezan za istoriju Floridite, da se u baru nalazi bronzana statua u prirodnoj veličini njemu u čast. Sam Hemingvej je svojim rukopisom ostavio svoju čuvenu frazu „Mi mojito en La Bodeguita, mi daikuiri en El Floridita” („Moj mojito u La Bodegiti, moj daikiri u El Floriditi”). Iako tradicionalni recept potiče iz unutrašnjosti Kube, vlasnik bara Floridita, transformisao je recept nekoliko puta dok nije pronašao savršenu mešavinu. Limunov sok, beli rum, šećer, maraskino i mrvljeni led, zajedno postaju Daikiri frape, ukusna kombinacija aroma i ukusa.







Nekoliko slučajnih snimaka napravljenih u ovom kvartu.

Istraživanje Havane se može shvatiti i kao putovanje unazad kroz vreme! Dok istorijska naselja La Habana Vieja i Centro Habana prevoze posetioce u kolonijalnu prošlost, Vedado je moderniji okrug. Sa svojim visokim neboderima i prostranim avenijama, predstavlja kubansku verziju severnoameričkih gradova. Ovo nije iznenađujuće jer su, pre nego što su postali neprijatelji u drugoj polovini 20-og veka, Sjedinjene Države i Kuba imale bliske odnose. Vedado je čak postao utočište za mnoge američke gangstere koji su Havanu pretvorili u kubansku verziju Las Vegasa!
Međutim, nakon što je Fidel Kastro preuzeo vlast, proterao je mafijaše sa Kube. Danas je Vedado užurbano, zeleno naselje u kome i lokalno stanovništvo i turisti uživaju u večeri, plesu i piću.

Ime ovog kvarta na španskom znači „zabranjena šuma“, jer je nekada bila zaštićena šumska oblast. Kada je Kristofer Kolumbo došao na Kubu u svom prvom putovanju za Novi svet, pronašao je na ovom mestu šumu. Kako su ubrzo ovde počela da se pojavljuju španska naselja, gradnja na mestu gde se nalazi današnji hotel Nacional bila je u potpunosti zabranjena, zbog straha da bi tako grad postao dostupniji gusarima.

Vedado ću predstaviti u dva posta i to u prvom ću prikazati delove kvarta koje sam video u okviru agencijskog programa razgledanja grada, a u drugom ću prikazati delove koji su meni bili zanimljivi. Takođe ću pokazati i večernje slike iz hotela Nacional u kome smo bili na kabaretskoj predstavi kao grupa.









El Malecón je poznata avenija koja se proteže duž obale u dužini oko 8 kilometara. To je šetalište koje je popularno i kod turista i kod lokalnog stanovništva, posebno tokom festivala u Havani. Ima posebno strastvenu atmosferu uveče, jer ćete ovde moći da doživite jedan od najboljih zalazaka sunca koje ostrvo može da ponudi.





Hotel Nacional je jedna od glavnih atrakcija u Vedadu. Njegov eklektičan arhitektonski stil, koji kombinuje art deko, neoklasicizam i mavarske uticaje, učinio ga je jednom od najslavnijih znamenitosti u prestonici.
Tokom godina, hotel je ugostio mnoge poznate ličnosti, uključujući Ernesta Hemingveja, Frenka Sinatru, Marlona Branda, Avu Gardner, Ritu Hejvort i Freda Astera, Jurija Gagarina, Žan Pol Sartra i druge. Od naših zemljaka pronašli smo samo Emira Kusturicu.
Ali uglavnom je poznat po tome što je bio poprište masakra tokom Batistinog puča 1933. Kasnije, 1946. godine, hotel Nacional je bio domaćin velikog sastanka severnoameričke mafije pod maskom koncerta Frenka Sinatre što je prikazno i u filmu Kum II. Hotel je služio kao štab Fidela Kastra za vazdušnu odbranu tokom kubanske raketne krize, kada je napravljen i nuklearni bunker.
Danas je hotel ipak mnogo prijatnije mesto, za dublji džep mesto u kome se može odsesti, a za nas sa malo plićim džepom lepo je otiči na večernju kabare predstavu. Tu preporučujem da karte kupi lokalac jer strancima naplaćuju karticom i ulaznica košta oko 30e, ali ako je kupite u kešu za oko 12e dobićete 1,5 sat zanimljivog programa i par koktela.

























Plaza de la Revolución je ogroman trg od 72.000 kvadratnih metara, jedan od najvećih javnih trgova na svetu. Trg je mesto okupljanja i jednom prilikom tamo se okupilo milion Kubanaca. Fidel Kastro se svake godine 1. maja i 26. jula obraćao naciji i ti govori su trajali satima.

U centru trga nalazi se Memorijal Hozea Martija, a odmah iza njega su vladine kancelarije, unutar strogo čuvanog Centralnog komiteta Kubanske komunističke partije.

Betonska zgrada na severu trga je Ministarstvo unutrašnjih poslova, poznato po ogromnom muralu Če Gevare na fasadi, koji je kopija slike koju je snimio Alberto Korda 1960. Neposredno ispod Čeove slike je rečenica „Uvek napred do pobede!“.

Obližnja zgrada je zgrada Ministastrstva telekomunikacija i prikazuje sličan mural heroja Kamila Cienfuegosa (nije Fidel Castro). Mural je dosta noviji, potiče iz 2009. godine, i na njemu piše „Dobro ide Fidel“. Postoji priča vezana za ovu rečenicu, koja kaže da je tokom jednog Fidelovog predugačkog govora, kada je čitav ovaj trg bio prepun ljudi koji su ga slušali, Kamilo na pola govora i prišao Fidelu, a Fidel videvši ga, upita ga:
• Kako mi ide Kamilo?
• Ide ti dobro Fidel (Vas bien Fidel)

Zanimljivo da je treći mural sa likom Fidela Kastra trebao da se stavi na jednu zgradu na trgu, ali je sam Kastro to zabranio, rekavši da ne želi da se njegov lik stavlja na škole, ulice i objekte po gradu, već želi da ostane upamćen po onome što je uradio za zemlju.

Inače trg je poprlično dosadan i da nema istorijsku vrednost ne bi bio vredan obilaska.







Park Almendares izgleda neverovatno poput pejzaža iz nekog filma. Havanska šuma je decenijama poznato izletište, ali i mesto praktikovanja Santerije u čijim obredima se prinose životinjske žrtve na reci. Ritual žrtvovanja životinja se izvodi za bitne životne događaje kao što su rođenje, brak i smrt. Zato nije čudno što sam naišao i na lešinare koji su se sušili krila na jednom drvetu.

Sve mi je fascinantno, ali ovo:




Sad definitivno i zvanično nisi više samo turista nego i AVANturista

_________________
Mislim PLAVO

I što se tiče Hotela Nacional, a i onih oldtajmera po ulicama, i celokupne atmosfere... gledajući slike totalno mi se javlja distorzija osećaja stvarnosti, tj. mešanja prošlosti i sadašnjosti u neku nestvarnu varijantu koju ne umem ni da opišem...
Pretpostavljam da je uživo taj utisak još jači.

Baš je dobro što si nam bio dobrovoljac-izviđač za ovo ostrvo.
It's a kind of magic

_________________
Mislim PLAVO

Ako treba da budem izviđač i za druge destinacije nema problema Bilo mi je zadovoljstvo.
Apsolutno si u pravu za osećaj "zarobljenog vremena", nisam ja tako vešt na rečima da to pokušam da prenesem. Jako mi je drago da sam otišao sada dok promene ne budu dramatične, a siguran sam da će uskoro desiti. Već se vidi da jedan sloj ljudi koji je uspeo da ode i radi neko vreme u inostranstvu živi dobro, da ljudi koji imaju privatni biznis mogu da zarade, a više nema harizmatičnog lidera koji će ubediti da i drugi put vodi u bolje sutra.
Sličnih događaja je bilo još nekoliko. Na primer dolazim u restoran / bar na krovu hotela sa 5 zvezdica i na ulazu mi kažu da je plaćanje moguće samo karticama koje ja naravno nisam poneo, a i skuplje je tako 2,5 puta jer se računa zvaničan kurs. Prilazi konobar koji mi kaže da ako častim neki euro mogu njemu platiti kešom, a on će platiti svojom karticom. Naravno da se moji kokteli nikada nisu pojavili na računu, a da je novac završio u džepu radnika. Ili drugi primer kada je grupa iznajmila bus da idemo na plažu, zvanično radno vreme je do 17h i vodič nas je ubeđivao da ne postoji šansa da ostanemo duže. Malo prijateljskog razgovora sa vozačem, zgužvana novčanica od 10 eura i dočekasmo zalazak sunca na plaži.

Da nastavim šetnju po Havani i ostajemo u kvartu Vedado, samo sam ove lokacije obišao u sopstvenom aranžmanu. Oduvek sam voleo da istražujem neobične i ne turističke lokacije, da vidim kako živi lokalci (zato više volim da iznajmim stan nego hotel), da obilazim pijace i buvljake. Pre par godina mi je Jack otkrila i sajt Atlas Obscura na kome su ovakve lokacije sabrane na jednom mestu.

Nije iznenađenje da je muzika Džona Lenona i Bitlsa bila zabranjena na komunističkoj Kubi 60-ih i 70-ih godina. Kubanske vlasti su muziku smatrale „ideološkim diverzionizmom“ i dekadentnim američkim uticajem u vreme revolucije. Mladi Kubanci zaintrigirani kulturnom revolucijom koja se dešavala u SAD i Evropi su mogli da osete samo mali deo muzike 60-ih tiho slušajući prokrijumčarene trake Bitlsa u mračnim prostorijama.

Dvadeset godina nakon smrti Džona Lenona, Kastro je napravio puni zaokret. Njegova muzika više nije bila zabranjena, umesto toga Lenona je trebalo slaviti kao heroja. Kastro je otkrio sjajnu novu bronzanu statuu Lenona u novom parku Džon Lenon, prikazao dokumentarac o Lenonu koji je snimio njegov lični snimatelj i organizovao koncert Lenonu u čast 2000. godine.
Razlog odavanja počasti ovoj muzičkoj ikoni? „Potpuno delim njegove snove. I ja sam sanjar koji je video kako se njegovi snovi pretvaraju u stvarnost". Lenona je takođe maltretirala vlada SAD u kasnijim godinama života, a Kuba ga smatra buntovnikom i žrtvom, srodna duša za odnos Kube sa SAD.



Najneobičnije mesto koje sam posetio je groblje Cristóbal Colón - Kristofer Kolumbo. Prostire se na 56 hektara i jedno je od najvećih groblja u Americi. U smislu istorije i arhitekture, poznato po brojnim mermernim statuama ovo je takođe i jedno od najpoznatijih groblja na svetu. Progašeno je nacionalnim spomenik Kube i radi kao muzej na otvorenom. Groblje je organizovano prema rangu i društvenom statusu, pri čemu bogati i zaslužni zauzimaju istaknuta mesta na glavnim saobraćajnicama, dok su niži pojedinci potisnuti u „predgrađe“. I još jedan osvrt na politiku ali ovde nije sahranjem nijedan vođa revolucije, sekretar partije, narodni heroj. Trenutno, groblje ima preko 800.000 grobova i obuhvata milion zakopa. To naravno znači da je prostor za ovo još uvek operativno groblje veoma vredno, pa se obično ostaci uklanjaju nakon tri godine da bi se spakovali i odložili kako bi se napravio prostor za nove upokojene.

Najpoznatiji su spomenik vatrogascima koji su poginuli u katastrofalnom požaru širom grada 1890. godine, visok 75 stopa, mauzoleji za razne trgovinske i profesionalne organizacije (kao što je Radničko društvo u pivari La Tropical), spomenici posvećeni dvojici bejzbol igrača, Kapablanki svetskom šampionu u šahu, igraču domina (u obliku duple-tri domine), spomenik Maximu Gomezu ili Ibrahima Ferera Planasa iz originalnog Buena Vista Social Cluba.

Ipak najposećeniji je grob Amelije Goiri de la Hoz - La Milagrosa koji privlači mnoge posetioce među lokalnim stanovništvom i strancima koji se mole i žele zdrav život svojim najmilijima, inspirisani pričom o ljubavi i veri. Amelija je bila žena iz visokog društva zaljubljena u Hozea Visentea, ali je protiv njihove veze bila njena porodica jer je Hoze pripadao srednjoj klasi. Hoze napušta Havanu na neko vreme pridruživši se ratu za kubansku nezavisnost. Uz pomoć Amelijine sestre oni se tajno venčavaju.
Amelija je preminula 3. maja 1901-te tokom porođaja rodivši mrtvo dete (tada nije bilo carskog reza). Po tradiciji, sahranjena je zajedno sa bebom, položenom ispod njenih nogu, u grobnicu Hozeovih prijatelja. Skulptura od italijanskog karera mermena iznad grobnice je poklon drugog njegovog prijatelja, kubanskog vajara Hozea Vilalte de Saavedre. Njen suprug Hoze obilazio je grobnicu svaki dan tokom 40 godina do svoje smrti. U ritualu, običavao je da joj kucne alkom po grobu 3 puta da bi je probudio, razgovarajući sa njom držeći ruku nad grobom.
Kada mu je otac umro 1914-te, Hoze je odlučio da ga sahrani sa Amelijom, a kada je ekshumiran njen grob, bio je iznenađen videvši njeno telo i bebu mumificiranu nakon 13 godina glasno tvrdeći da je to čudo, a beba je pronađena na njenim grudima umesto na mestu nogu.
Amelijina grobnica je od tog trenutka postala mesto molitve i jedno od najcenjenijih mesta na Kubi. Grobnicu su svakodnevno počeli da posećuju ljudi koji se mole za ostvarivanje želje imitirajući Hozeov ritual, 3 puta kucnete alkom po grobu, izgovorite želju držeći ruku nad grobom, dodirnete statuu bebe i vratite se drugom stranom idući unazad. Svakodnevne Hozeove posete grobnici i njegovi rituali razgovora sa njom, pored čuda, učinili su da ova priča postane popularna legenda širom zemlje.











Već sam zaboravio neke godine i istorijske činjenice, za par godina ću verovato zaboraviti kako se zove neki trg, ali posetu jednoj neobičnoj poslastičarnici pamtiću ceo život. Po nalogu Fidela Kastra, koji je obožavao sladoled i želeo da ovaj ukusni fenomen približi svom narodu, napravljen je ovaj prostrani, retro-moderni kompleks. Verovatno je znao i za bolje dane, ali se svakog dana proda više hiljada kugli sladoleda. Kompleks za sladoled je podignut na mestu stare bolnice i dizajniran da izgleda kao neka vrsta NLO-a, sa dugim betonskim kracima. Kopelija je dobila ime po komičnom baletu iz 19. veka omiljenom liku Siilije Sančez, Kastrove sekretarice i bliskog poverenika, koja je preuzela odgovornost za projekat. U početku je Coppelia nudila 26 različitih ukusa, uključujući i egzotične kao što su narandža-ananas, kokos sa bademima i grožđe. Verovatno je neobično otkuda baš 26 ukusa, ali kada je 1969-te godine Kastro bio na skupštini UN u Njujorku posetio je poslastičarnicu koja je imala 25 ukusa sladoleda pa je u Havani morao da se napravi makar jedan ukus više. Otvarale su se nove lokacije širom zemlje, ali centralni matični brod nikada nije izgubio svoju kultnu privlačnost.
Tokom 1990-ih, kada su trgovinske sankcije značile da je zemlja morala da odlučuje između mlečnih resursa za puter ili sladoled, sladoled je pobedio. I danas Kuba kupuje punomasno mleko u prahu i "poklanja" ga poslastičarnicama kako bi prosečan Kubanac mogao da svojoj porodici priušti ovu poslasticu.

I posle ovakve priče naravno da sam ja morao da posetim ovo mesto. Pratilac grupe je imala bolje i bliže predloge za gelato, ali nije to ono što ja tražim. Red za ulazak u brod i sedenje za stolom ogroman, ali oko broda postoji više kioska na kojima se kupuje sladoled za poneti. Red nikada kulturniji nisam video, samo prvi u redu prilazi kiosku dok svi ostali čekaju par metara dalje. Ali vidim da svi nose plastične kašike i svoje činije. Oko mene niko ne govori engleski, a ja španski ne znam, svejedno jer 10 minuta čekanja za sladoled nije mnogo. Dolazim na red, prodavačica zna engleski, danas u ponudi ananas, narandža i neko voće sa komadićima čokolade, sve to preliveno karamel sirupom i mlevenim keksom. Ima činija za 5 kugli ali nema kašika, jedino mogu u obe ruke da uzmem kornete sa po dve kugle. Morate da mi verujete da ako budete u Havani obavezno dođete ovde jer sliku nemam. Sladoled sam jeo "raskrečen" da se ne uflekam. Ako vas zanima koliko košta sladoled, jedna kugla je oko 12 dinara.





I još par slučajnih fotografija, ovaj deo grada ima drugačiji šmek.

Znači održali su tradiciju, jer svi pomislimo na ovakva kola kada se priča o Havani, a da vidiš, ima u toj Havani još puno toga. Neću više da pitam, vidim da ćeš SVE reći što me interesuje i 100 puta više!
Malo me buni i to što me Havana nekako asocira na nešto manje, a na slikama vidim i neke nebodere, palate, a i ovaj stari deo je povelik, tako da mogu da kažem da je moje predznaje o ovom gradu loše.

Havana i van centralnih kvartova ima šta da ponudi i ja ću te lokacije podeliti u više postova na način na koji sam ih obilazio.

Finca Vigia - Hemingvejova kuća , imanje čije se ime prevodi kao imanje sa pogledom na 15 jutara zemlje prvobitno je izgrađeno 1886-te nedaleko od Havane. Ernest Hemingvej se preselio na Kubu 1930-ih, odsedajući u hotelima i putujući po svetu, ali prilično brzo po dolasku na ostrvo, kupio je Finca Vigia koja će mu biti dom i kancelarija za neke od najvažnijih dela njegove karijere.

Hemingvej je kupio kuću za sebe i svoju treću ženu 1939-te i živeo je u rezidenciji do 1960-te, samo godinu dana pre smrti. Treću ženu je inače upoznao u Parizu dok je izveštavao iz španskog građanskog rata, imali su ljubavnu aferu, oboje avanturističkog duha odlazili su u lov po Africi i onda su im se putevi razišli. Sreli su se nekoliko godina kasnije u Havani, verovatno u nekom baru. Ispunili su dom pismima, trofejima velike divljači sa svojih afričkih lovačkih putovanja, knjigama i mačkama. U to vreme se Hemingvej zainteresovao za uzgoj mačaka, što je dovelo do populacije šestoprstih mačaka mutanta koje se još uvek nalaze u njegovom domu na Floridi.

Bio je omiljen stranac na Kubi, zvali su ga Papa. Deci iz komšiluka je davao zadatke za koje im je plaćao džeparac i neumorno je sa njima igrao bejzbol. Ponovo ću da napravim digresiju ali za razliku od drugih španskih kolonija u Americi fudbal nije omiljen sport već je to bejzbol. Imao sam želju da idem da gledam jednu utakmicu ali je baš u vreme mog boravka bila pauza u prvenstvu.

Nakon Hemingvejevog samoubistva 1961-te, kuća je ostala u porodičnom vlasništvu, ali je počela da propada 1990-ih. 2005. godine Finca Vigia je obnovljena kroz saradnju između američkih i kubanskih organizacija što je bio veliki presedan u odnosima dve zemlje. Dom je sada poznat kao Muzej Ernesta Hemingveja i dom je očuvan kakav je bio kada je Hemingvej živeo u njemu. U muzeju se nalaze predmeti kao što su neobjavljeni spisi, njegova originalna pisaća mašina, biblioteka sa 8000 knjiga, njegov ribarski čamac Pilar (koji je inspirisao novelu nagrađenu Pulicerovom nagradom), Pikasova keramička pločica sa bikom. U vegetacijom bujnom dvorištu nalazio se i u bazen u kome se na primer često kupala Ava Gardner.

Upravo je ovde čuveni autor 1952-te saznao da je dobio Nobelovu nagradu. Posvetio ju je Kubi, novčanu nagradu je dodelio crkvenoj opštini a samu medalju položio pod noge „Madoni del Cobre“. Statua tamnopute Device Marije, bogato odevene i ukrašene, nalazi se u crkvi Basilica del Cobre, nedaleko od grada Santijago de Kuba na istoku ostrva. Pošto je ova Madona proglašena za zaštitnicu ostrva još 1916, postala je mesto hodočašća za mnoge vernike širom Kube.

U kuću se ne može ući, samo se razgleda imanje i kuća kroz otvorene prozore i vrata. Još uvek nisu obnovljeni svi objekti u kompleksu.



























Kaljehon de Amel je živopisna uličica ispunjena muralima, skulpturama i instalacijama koje su kreirali lokalni umetnici. Ova umetnička dela slave bogato kulturno nasleđe afro-kubanske zajednice i odaju počast njihovoj tradiciji, verovanjima i istoriji. Kubanski umetnik Salvador Gonzales Eskalona opisuje svoj afro-kubanski stil kao mešavinu nadrealizma, kubizma i apstraktne umetnosti. Nakon što je proveo više od dve decenije stvarajući umetnička dela na Kubi, kao i u SAD, Norveškoj, Italiji i Venecueli, samouki umetnik je 1990-te počeo da ukrašava uličicu ispred svog stana umetnošću.
Nakon što je uličicu, koja se prostire na oko dva bloka, ispunio mozaicima, slikama i skulpturama, uključujući tron koji donosi sreću i klupu od starih kada, njegova dela su počela da se šire i na druge ulice.

Oblast je nekada bila prilično pusta, ali šarena ulica sada pruža ekscentričnu pozadinu za muzičare i igrače rumbe koji zabavljaju sve veće grupe turista i lokalnog stanovništva. Nedeljne popodnevne rumba sesije su popularne među turistima. Naselje je nekada imalo opasnu reputaciju, ali Salvadorova umetnost je pomogla da se promeni percepcija tog područja. Retko će Kubanci tamo da se druže, verovatnije je da pokušavaju da prodaju nešto turistima.



















Kubanski umetnik Hoze Fuster pretvorio je naselje Jaimanitas, ribarsko selo na periferiji Havane, u svoje platno. Ovaj deo grada poznat je kao Fusterlandija, magično mesto koje je naizgled izmišljeno iz dečje mašte. Počeo je 1975-te od svog studija, ali je uskoro stekao popularnost pa se rad širio i na susedne kuće, a kada su počeli da dolaze turisti i nove kuće se prave po istom principu. U mnogima su danas suvernirnice, galerije, kafići. U samom umetnikovom studiju su cene dosta visoke za turističke pojmove.

VolEm šareniš

I gotivna Hemingvejeva kuća, šta mi zapade za oko - u ćiošku stalak za ploče Živo me zanima šta li je slušao, ne mogu dovoljno da uvećam za bar ove albume s prednje strane:


I slike


Jesu li to prizori sa imanja? Liči ona staza...

I šareniš, kako već rekoh, gotivan, a i tu imam pitanjce za one slike pri kraju: da li to oni daju imena svojim kućama?
Znam da je Villarreal prezime, a Bella Cuba može biti izraz patriotizma, ili naziv kafića, ili ko zna šta treće, nego me čisto zanima tako koješta...

(Videli smo tu varijantu imenovanja kuća na Malti... stići ću valjda nekad i do te priče )

_________________
Mislim PLAVO