Putovanja u srcu

Zahvaljujući srećnoj kombinaciji familije u San Diegu i povoljne avionske karte, uspeo sam da dva puta, za dve godine, provedem po dvadesetak dana u Kaliforniji, pa ću podeliti utiske i slike (više slike, pošto baš i nisam neki pisac, a i destinacija zbog udaljenosti i nije mnogo zanimljiva za većinu).

Dakle, počelo je sa letom Beograd-Pariz, sa preletom preko moje omiljene destinacije-Slovenija i Alpi, pa ne mogu da propustim da ubacim neku sliku iz visine.






Posle jednog dana u Parizu, sa kojim me je častio AIR FRANCE zbog otkaza nedeljnog leta AIR SRBIJE, let se nastavio letom od preko 11 sati do mesta Salt Lake City, sa interesantnim jezercetom koje se može videti prilikom sletanja




Posle još dva sata leta, sletanje u San Diego i aktivan odmor sa mnogo obilaska, mogao je da počne. Aktivan pre svega u smislu mobilnosti, jer sam osim besplatnog boravka, imao i sreću da mogu da koristimi kola, pa sam uz cenu benzina od oko 50 centi po litru, za relativno kratko vreme, prešao preko 2.000 km.

Pokušaću da što kraće predstavim San Diego, kao i delove Kalifornije koje sam uspeo obići, mada je „kraće“ vrlo relativno, jer mi je bilo teško da od preko 1200 fotografija, izdvojim, da kažem primerenih 30-40 komada za putopis, pa će ih biti znatno više. Biće tu i staroga i novoga, prirodnih lepota i američkog kiča, i dela čuvene rute 66, koju sam oduvek voleo da prođem i koja mi je bila presudan motiv za putovanje, jer me Amerika generalno nije baš privlačila (većini društva sa foruma je taj motiv verovatno nerazumljiv, možda samo onima starijih generacija, koji se sećaju 60-70-tih godina i „dece cveća“, bajkera, pesama vezanih za ovu rutu....).

Krenuću od začetka grada, starog dela San Diega - „Old Town San Diego“, koji je 1968 godine proglašen za istorijski park, sa građevinama od kojih većina datira još iz 1820-1870 godine i koji je sada praktično ceo kao muzej, omiljeno mesto za turiste, sa puno prodavnica suvenira i meksičkih restorana.

Do 1542 godine, područje današnjeg San Diega naseljavala su razna domorodačka plemena, od kojih je nama poznato samo indijansko pleme Šošoni, bar onima koji su gledali vesterne ili čitali Karl May-a.












Ploveći uz zapadnu obalu Amerike, sa željom da bude bolji od Kolumba i pronađe kraći prolaz za Orijent, španski moreplovac Huan Rodrigres Cabrillo, uplovio je 1542 godine u sadašnji zaliv San Diego, nazvao ga San Miguel i proglasio za teritoriju španskog kralja.
1506 godine, drugi španski moreplovac, Sebastian Vizcaino, ploveći po dnevniku Cabrilla, nije prepoznao da je ovaj zaliv već imenovan kao San Miguel, pa ga je sav srećan da je nešto novo pronašao, nazvao San Diego.
1769 godine, španski kralj, plašeći se ruskih i engleskih kolonizatora, poslao je svog izazslanika da osnuje misiju i sagradi utvrđenje na brdu iznad sadašnjeg starog grada San Diego i tada je praktično otpočelo stalno prisustvo evropljana na zapadnoj obali Amerike.
1821 godine španski kralj ustupa ovu teritoriju Meksiku, da bi ga 1846 godine, ratom osvojile SAD, (neko se možda seća filma o bitki starosedeoca i američke vojske, sa mladim skautom Kit Carsonom koji peške ide u „Old town San Diego“ po pomoć), a 1848 godine je utvrđena danšnja granica sa Meksikom na desetak km od San Diega (Tihuana). Grad je tada imao oko 650 stanovnika, ne računajući plemena u okolini i predstavljao je važnu luku za trgovinu stokom i kamenom (čuvene kamene ulice u Bostonu su pravljene od kamena iz San Diega). Takođe, San Diego je bio poznat i kao važna stanici na čuvenim poštanskim i putničkim linijama pokrivenih kočijama i konjima.












Sa zlatnom groznicom 1849 godine, počinje da raste i broj stanovnika, a sa dolaskom železnice 1885 godine, grad već broji 40.000 stanovnika i dalje raste i da se širi. Evo i malo slika iz "starog grada San Diego", koje dočaravaju taj period


























Kao što rekoh, sada je ceo ovaj grad-muzej, pun turista koji uživaju u zanimljivoj arhitekturi i bojama starih građevina, cveću i zelenilu, kao i brojnim meksičkim restoranima i živom muzikom i programima. Restorane ću preskočiti, a evo ostalog:

Jedan od prvih rudnika zlata bio je na planini Julian, a gradić je ostao gotovo nepromenjen od tog vremena. Obišao sam i ovaj gradić a evo i par slika sa tog izleta, od kojih je prva sa vidikovca sa koga se vidi deo pustinje Anza Borrego i jezero Salton sea, a na drugoj jezero Cuyjamaca






























Tu je i groblje u kome počivaju osnivači gradića i njihovi potomci







A najpoznatije su čuvene voćne pite, sa ili bez sladoleda (za mene i Dexta bez sladoleda zbog dijete, samo voćna pita), koje se spremaju na licu mesta i gde se uvek čeka na red

Zanimljivo je da je San Diego kolevka avio industrije, jer je Lundbergh upravo tu sagradio avion kojim je preleteo Atlantik.

Za vreme II svetskog rata, u njemu se intenzivno odvijala proizvodnja aviona, a broj stanovnika narastao je u tim godinama sa 200.000 na 360.000.

Posle japanskog bombardovanja Pearl Harboura, San Diego postaje glavna pomorsaka baza SAD i to ostaje do danas. Tu su stacionirane i njihove specijalne mornaričke jedinice „foke“.





Broj stanovnika posle rata nastavlja da raste, a 70-tih prestiže San Francisco i postaje drugi grad po veličini u Californiji, sa preko 700.000 stanovnika (posle LA). Danas grad ima preko 1.300.000 stanovnika, a sa okolnim naseljima preko 3.000.000 stanovnika. Osim starog grada, izdvaja se luka sa marinom, novi centar „downtown“ i poluostrvo Coronado, sa čuvenim hotelom Coronado, koji je ceo od drveta, uključujući i lift, a koji je poznat iz filama „NekI to vole vruće“, pa idemo redom:

LUKA









Osim marine sa skupocenim čamcima i jahtama, ovaj deo grada ima dosta zanimljive stare arhitekture, koja se dodiruje sa savremenom arhitekturom "downtown"-a.















































anfibija za obilazak po kopnu i vodi





U luci je usidren nosač aviona "MIDWAY" sa najdužim plovidbenim stažom u mornarici, sada muzej sa 29 originalnih aviona iz perioda II svetskog rata i neizbežnog kiča "ispraćaj ili doček marinaca"

CORONADO

Ovo poluostrvo, do koga se iz grada stiže par kilometara dugačkim mostom u obliku "L" krivine, sada je elitni stambeni deo San Diega, sa kućicama vrednim više desetina miliona $.




Ako sam dobro uradio, ovde bi trebao da je kraći video zapis snimljen u vožnji (zanematite ton, nisam znao kako da izbrišem):
https://youtu.be/980Bjqojy88


Kao što pomenuh u uvodu, ovde se nalazi i čuveni hotel DEL CORONADO, u kome je 1959 godine, sniman film "Neki to vole vruće" sa Merlin Monro. Hotel sa 399 soba, nalazi se na samoj plaži, gradnja je počela 1887 godine, građen je u viktorijanskom stilu, a gradilo ga je godinu dana, preko 2.000 radnika, uglavnom Kineza iz San Franciska. Hotel je u potpunosti sagrađen od drveta, pa čak i lift, a električna struja, koja je inače uvedena u San Diegu 1886. godine, u ovaj hotel je uvedena ugradnjom žica kroz gasne instalacije, za slučaj da omane struja, mogao bi da se pusti gas da osvetljava sobe. Zbog drvene građe, hotel je imao za to doba superioran sistem za protivpožarnu zaštitu, uključujući i prskalice, a sveža voda je iz grada San diega dovedena cevima po morskom dnu, a dve ogromne cisterne-rezervoari za vodu u podrumu, za vreme prohibicije služile su za čuvanje alkohola.













lift sa desne strane

DOWNTOWN

Ceo San Diego generalno nema zgrada osim na veoma uskom pojasu iznad luke, odnosno marine. To su praktično i jedine građevine od betona ili čeličnih konstrukcija i stakla, uglavnom poslovni prostor ili ogromni apartmani koji zauzimaju po ceo sprat, jer su sve ostale građevine, drvene i prizemne kućice.

Ovaj moderan deo grada je lepo uklopljen sa okolinom, a najlepši pogled je upravo sa Coronada.

Inače, San Diego se prostire praktično na području brojnih kanjona između Tihog okeana na zapadu i pustinje na istoku.







Kuće su prizemne, samo od drveta ili drvene sa malterisanom fasadom, sa izuzetnom pažnjom uređuju dvorišta, tako da je sve u zelenilu i cveću. Generalno, grad je prilično miran, ljudi su raspoloženi (što i nije čudo obzirom na klimu večitog proleća), javljaju se na ulici i poznatom i nepoznatom (što je kod nas zaboravljeno i u manjim mestima), nema nekog kriminala jer je pogranično mesto (Tihuana je na 15-20 km), pa ima dosta policije. Čak se i roba naručena preko interneta ostavlja na pragovima kuća, što je meni bilo nezamislivo, ali sam se lično uverio da funkcioniše.

Evo kako se gradi kuća



A evo kako izgleda pogled iz kuće na rubu kanjona






Naravno, kuća ima za svaki dzep, ali najeftinija kućica od 40-50 kvadrata, u širem centru košta preko 1 milion $.


























Evo i kuće Al Caponea, koja se i dalje vodi na njegovu porodicu


A evo kako izgledaju tržni centri

Nastaviće se,,,,, laku noć za sada

Evo malo i videa ako radi;

https://youtu.be/wNsazJ8_-j0

Baki, ova priča mi je veoma interesantna, slike takođe. Čekam dalje... Ako su sve tako male kuće i uz to tako skupe, još sa tako lepom klimom, uz more, San Diego je grad za bogataše.

San Diego je mesto u kojoj svaki boljestojeći amerikanac želi da provede penzionerske dane. Klima je stvarno fantastične, a zbog suvog vazduha nema ni komaraca. Nekretnine jesu skupe, kao i rentiranje, ali daleko ispod San Francisca, gde zbog nedostatka prostora za širenje centra, praktično nema ponude, tako da onaj ko prodaje stan, praktično licitira ko da više, a rentriranje na primer najbednijeg jednosobnog stana u centru, je oko 4.000 $.

Evo i drugog nastavka, biće ih još.

San Diego je sav u zelenilu i ima puno parkova. Jedan od najpoznatijih je Balboa Park, koji se proteže na 490 hektara zemljišta ispresecanog kanjonima, a u kome se osim brojnih muzeja, botaničke bašte, više pozorišta i kulturnih spomenika, nalazi i jedan od najvećih i najlepših zoo vrtova na svetu, u kome većina životinja praktično živi u svom prirodnom okruženju. Za obilazak zoo vrta je potrebnoa bar 2 dana, a karta je skoro 100$. Na žalost, mene je izdala baterija kada sam bio tamo, tako da nema slika, sem ovog videa sa pandama

https://youtu.be/7XybV5eUOPA

Evo i malo slika iz Balboa parka

Pošto sam u San Diegu boravio za vreme božićnih praznika, ceo grad, odnosno gotovo svaka kuća, je bila bogato ukrašena, a ljudi se prosto utrkuju ćija će kuća biti lepše okićena. Čak se jedan kvartu na obodu grada, godinama ističe sa pravim bogatstvom u idejama kako ukrasiti kuću, pa se ljudi sa svih strana okupljaju i prolaze kroz ovaj kvart kao na korzou, uživajuću u svetlosnim kombinacijama, a ponosni domaćini sede u dvorištu i prave roštilj i greju vino, a ko hoce može i da se posluži. Inače kolone ljudi su kao kad se ide na stadion za večiti derbi, a mesto za parking je teško naći u krugu od 2 kilomatra.






























Nastaviće se sa okeanom , fokama odnosno morskim lavovima, izletom do San Francisca, rutom 66.....

Nastavak......

Fantastična klima, prirodne lepote, posebno toliko raznolikosti i kontrasta na malom prostoru, od surove pustinje do zelenih oaza u i oko grada, kanjona i ravnice, peščane plaže i stene koje se se gotovo vertikalno uzdižu iznad obale, pa neobična arhitektura starih niskih španskih/meksičkih građevina do modernih staklo-metalnih nebodera, zatim prijatni i uvek raspoloženi ljudi, koje politika savršeno ne interesuje, opuštena atmosfera, uređena država....sve su to razlozi zbog kojih nema čoveka koji ne bi poželo da zauvek ostane u Kaliforniji. Mada, kažu da je San Diego priča za sebe i da nigde ni u Kaliforniji, a kamoli u ostalom delu SAD, nije tako „savršeno lepo“.
Pričao sam sa dosta naših ljudi, od kojih je većina došla bez novca, sa slabim znanjem jezika i bez nekog atraktivnog obrazovanja i svi se slažu da se može naći posao za svakoga ko hoće da radi, a da od tog posla (ili više poslova,) može relativno pristojno da se živi. Naravno, oni sa atraktivnim profilima obrazovanja, posebno IT inženjeri, su posebno cenjeni i mogu da biraju firme i da žive na visokoj nozi. Ostali ako ništa drugo, imaju bar normalan život, svako može da priušti sebi ako ništa više, onda auto i uživanje na plažama posle posla i vikendom.
Pošto je u pitanju je Tihi okean, plaže se ne mogu uporediti sa plažama na koje smo mi uglavnom navikli. Voda je hladna čak i u letnjem periodu, uvek ima talasa, struje su jake, pa se mora biti dobar plivač da bi se pomerilo iz plićaka i zaplivalo uz borbu sa strujom i talasima, pa i nema mnogo kupača, posebno što se pojavi i po neka ajkulica (doduše ne opasne i velike).
Plaže nisu za uživanje u smislu kako smo mi navikli, ali šetnja ili vožnja bicikla uz vodu, surfovanje ili samo sedenje na obali i gledanje i slušanje talasa, potpuno relaksira čoveka, pa ljudi stvarno maksimalno koriste svaki slobodan trenutak za odlazak na neku od brojnih plaža.

Naravno, samo najbogatiji, da ne kažem ekstremno bogati, mogu sebi priuštiti i da žive u vilama na samoj plaži.











Evo i jedne koja me je posebno oduševila. Projektovana je tako da gledana sa ulice, kroz zelenilo, izgleda kao velika luksuzna vila







A ustvari nema više od 30-40 kvadrata stambenog prostora






Kako sam grad nema plaže, većina stanovnika odlazi u severne delove, pre svega Pacific beach i La Jolla (la hoja).

Pacific beach više izgleda kao neka rečna delta, jer se okean razliva u unutrašnjost kopna, slična je pre našoj Adi Ciganliji, nego pravoj plaži, ali sa uređenim parkom i dečijim igralištima, pa je zbog blizine i prostranosti, zgodna za prepodnevnu ili popodnevnu šetnju ili džoging, a uvek je puna dece.












Postoje i posebne plaže za pse - „dog beach“, gde se druže i psi i njihovi vlasnici.








Dalje na sever, ka La Jolli (La Hoji) i Del Maru, počinju klasične okeanske plaže, malo peščane, malo stenovite.





































Na samoj plaži, na drvenom platou na stubovima iznad vode, mogu se iznajmiti i kućice










Inače, plaže su odvojene za surfere i kupače, uz uvek prisutne čuvare i na zemlji i na nebu (helikopteri)













Evo i malo video snimka;

https://youtu.be/2Hbveo_9Yjo

https://youtu.be/y1qXUstyZ_s



La Jolla je elitno predgrađe San Diega, a cela obala uz centar je u zimskom periodu dom za brojne porodice foka, koje su prava turistička atrakcija. Čak je moguće, uz pratnju čuvara plaže, odnosno volontera koji se brinu o fokama, plivati i roniti u njihovoj blizini.
Foke su inače veoma pametne životinje i mogu se trenirati, ne samo za vodene cirkuse, već i za ozbiljnije stvari, kao na primer za potrebe mornaričkih snaga, i to za otkrivanje ronilaca koji bi se eventualno približili ratnim brodovima.
Zanimljivo jei da mladunci foke, ponekad zalutaju u neki obalski kafić, pa se dešava da ih ujutru osoblje nađe kako dremaju u foteljama (nedavno je negde kod nas na medijima objavljen i video, baš iz kafića u San Diegu).

Baki, sta reci, osim i veliko hvala!
Ja tek sad videh ovu temu...napisala sam u kaficu juce da mi je forum tek sad prikazao neprocitane teme!

Odusevila me je i prica, i slike!

Sto se slika tice, imas oko! I volimo iste stvari!

Sve mi se svidja- od muzejskih postavki, preko drvenih kuca, do galebova, kormorana, foka...strelicija i orhideja koje rastu na ulici! Zelenilo je stvarno raskosno!

Zbunili su me tepisi u sobama u muzeju...stvarno li su postojali...i, koja je ono ptica na ogradi, na jednoj od prvih slika sa pticama? Nije mi poznata vrsta...

Hvala ti za slike hotela, u kome je sniman jedan od mojih omiljenih filmova...film koji mogu da gledam uvek! Znam svaku scenu!

Kako ove drvene kuce opstaju na vetru vekovima?! Cini mi se da bi ovaj nas trenutni vetar mogao da ih razrusi!

Posle tvog i Zmajinog prikaza Amerike i Meksika...moram da priznam da imam zelju da ih vidim!

_________________
svuda podji, na tasos dodji!