Prvi dan škole moje princeze i moj poslednji dan boravka su se poklopili. Dogovor je da ja tog dana odem po nju, pre odlaska na aerodrom. Više puta smo kolima prošle tuda, ali nije isto kada treba ići peške, zato koristimo jedno popodne da odemo u šetnju do škole i obližnjeg parka. Imam zadatak da pamtim put. Kako je meni tamo svaka ulica ista, nije mi bilo lako.
Park u neposrednoj blizini škole - dva mala jezera, vodoskok, patke... Patke se u dvorištu kuće često čuju u daljini, a mogu se videti i kako preleću. U okolini ima više jezeraca, pa je to valjda razlog.
Deo parka sa rekvizitima bio je prilično pun dece, pa nisam slikala. Posetioci - Indusi.
Ceo kraj naselili su članovi ove zajednice. To su uglavnom skromnije kuće, porodice sa troje i više dece, ali su većina njih doktori, inženjeri, kompjuterski magovi...
Porodica sa četvoro dece igra fudbal
I deca u školi su uglavnom ovog porekla, kao i meksičkog. Tek poneko dete evropskog porekla ili Amerikanče. Baš iza njihove kuće nalazi se nekoliko socijalnih zgrada u kojima uglavnom stanuju Meksikanci.
To je ono čime moja sestra nije oduševljena. Škola je imala rejting 9 kada su se doselili prošle godine, sada ima rejting 6. Svake godine dete ima drugu učiteljicu, broj dece u odeljenju se smanjuje. Razmišlja o mogućnosti prebacivanja u drugu školu, privatnoj školi ili preseljenju. Nije zadovoljna onim što princeza tamo može da dobije.
Inače, u računu za ''komunalije'' ima i stavka za lokalnu školu, plate učiteljica
i sl, tako da joj se privatna škola ne isplati (morala bi da plaća i dalje za ovu školu, a školarina u privatnoj ionako previsoka)... I tako... Nije lako...
Kao svaki loš đak, nisam pazila na času u prirodi, pa je jednog
lepog sunčanog dana princeza imala zadatak da me još jednom odvede do svoje škole, kako bih utvrdila znanje. Poterale smo i bajs, koji je postao dosadan posle 100 m. Nema veze, neka i on prošeta. I kaciga. I štitnici.
Do škole treba desetak minuta laganim hodom. Imaju nesreću da im fali koji pedalj da bi ispunili kriterijum da po dete dolazi školski autobus (mislim da je potrebna razdaljina jedna milja od škole, a oni su bliži). Pored je i srednja škola, kao i obdanište.
Minijaturna baštica koja se nije osušila tokom raspusta...
Nikoga u školskom. Princeza ima celo dvorište za sebe. Međutim, samo što smo stigle, oblaci koji se vide na nekim slikama za nekoliko minuta postali su crni i spremni da prospu kišu. Nisam stigla ni da se osvestim, a već smo bile mokre! Pucalo je sa svih strana, duvalo, pljuštalo kao iz kabla... Vuci ono dete, drž' bajs, ispadaju štitnici, haljina mi se zalepila za telo, platnena torba i ceo sadržaj mokri, dete mokrooo, postaje i hladnjikavo...
Počinje da me hvata panika, jer seva i grmi ozbiljno, a oko nas samo privatne kuće i drvoredi. Potrčasmo malo, ali odlučim da se na pola puta zaustavimo ispred jedne kuće na uglu ulice, jer mi se učinilo da smo koliko-toliko u zaklonu. Iz kuće izađoše čika i teta i ponudiše nam da se sklonimo u njihovu garažu.
Pristajem, ali sam sve vreme bila jednom nogom van garaže.
Dadoše nam peškire da malo pokupimo vodu sa sebe i prijatno se ispričaše sa nama.
Nakon desetak minuta sve je prošlo. Jedan miš i gospođa u streč haljini nastavili su put do kuće. Ne smemo se prehladiti, ne sada!
Kupanje s vrata...
- A kad ću ja doći na red ovako smrznuta? Baš sad moraš da se brčkaš u punoj kadi?
- Pa idi kod mame u kupatilo, ili dole. Svašta, tetka!
Šta ćete, zapamtila sam koje je moje kupatilo i druga mi ni ne padaju na pamet da ih koristim. Treba vremena da se čovek navikne na date uslove.
A, da! Ni ovoga puta nisam bila sigurna da li sam zapamtila put od kuće do škole.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
Drago mi je da ti se dopalo. 
Zmaki!
Neopisiva radost! 
