Putovanja u srcu

Sjedinjene Američke Države

Sjedinjene Američke Države naziv je savezne republike u središnjoj Severnoj Americi, koja se prostire od Atlantika na istoku do Pacifika na zapadu. Na kopnu se na severu graniči sa Kanadom, a na jugu sa Meksikom. Deli morsku granicu s Rusijom na zapadu i poseduje skup teritorija širom sveta.
Država se sastoji od 50 saveznih država, koje imaju lokalnu autonomiju u skladu s federalnim zakonom.
Sjedinjene Američke Države nastale su deklaracijom trinaest britanskih kolonija 1776. godine, kojom one utvrđuju svoju slobodu i nezavisnost.









U Americi imam rođenu sestru i sestru od tetke. Jedna je u Čikagu, Ilinois, druga u Baltimoru, Merilend. Milina! Smeštaj imam, ako rešim da idem. I ako me neko pozove da dođem. Imam sreće u životu, rekli bi neki.
Međutim, nije sve tako lako kako izgleda na prvi pogled. Istina je da bih svako leto provodila kod njih, samo da je put kraći, a karta jeftinija. Ovako, za sada samo dve posete ovoj uređenoj, velikoj, obećanoj zemlji.

Da biste posetili Ameriku, prvo je neophodno da dobijete vizu. To će vas, u ovom trenutku, koštati $160. Od pre nekoliko godina izdaju je na 10 godina.
Iz Srbije nema direktnih letova do gradova u Americi. Može se krenuti iz Beograda, preko Dizeldorfa, Minhena, Frankfurta, Ciriha itd. Dobro je da vreme između letova bude najmanje 90 minuta, zbog mogućnosti da beogradski avion ne stigne na vreme. Neretko, vreme između letova je 4 i više sati. Let od nekog evropskog grada do Čikaga traje 8 - 9 sati. Znači, krenete oko 7h iz Beograda, iz Minhena u 13h, u Čikagu ste oko 23h. Karta košta od 600 do preko 1000 dolara, zavisi od termina, kompanije, sreće. Jeftinije je ako se naručuje iz Amerike.

Ovako je, ako niste JA u priči ...

_________________

Moje prvo putovanje u Ameriku

Moj prvi odlazak u Čikago, leta 2010, dobio je epitet ''istorijski''. Evo i zašto...

Rođena sestra je trudna. Pravi Baby Shower tog i tog datuma. To se ne sme propustiti! Dobijam dozvolu direktora da ranije odem na raspust. Viza je dobijena pre dve godine, lepo stoji u plavom pasošu. Karta kupljena. Muž se ne buni, iako smo pred bankrotom zbog mog putovanja.
Sve deluje idealno - dva meseca druženja sa sestrom i makar na kratko druženje sa njenom bebom! Ko zna kada ću ponovo imati ovakvu priliku! Uzbuđenje neopisivo!

Zbog mnogo povoljnije cene karte, polazak je bio iz Budimpešte. Toliko su svi sa mnom spremali taj veliki put i bili ošašavljeni da se niko nije setio veoma važnog detalja - ja nemam crveni pasoš! Osvestio me je carinik na mađarskoj granici kada me je vratio za Beograd. Dalje nećeš moći! Nemaš vizu za Mađarsku Odvode me da potpišem neki zapisnik, obeležavaju me nekim pečatom u pasošu. Mislila sam da ću umreti. Zar je moguće da smo to zaboravili?!

Vraćam se u Beograd, imam 2 dana da nabavim novi pasoš, promenim kartu i stignem tog i tog datuma na važnu zabavu svoje sestre. Ja sam joj jedini gost, ostali su sa zetove strane. MORAM stići!
Mnogi drugari sa ovog foruma pomogli su mi da ostvarim zamisao. Potegli su sve veze koje imaju i obezbedili mi da dobijem pasoš po hitnom postupku. To se ne zaboravlja!
Uspevam da promenim datum polaska, doplaćujem nenormalan iznos za tu uslugu, ponovo plaćam prevoz do Budimpešte i molim Boga da ovoga puta bude sve kako treba.

Ponovo se jedva odvajam od muža, ponovo idem u Budimpeštu. Prelazim granicu, stižem na vreme. Hvala Bogu, sve je kako je planirano! Trebalo je da letim do Rima i, istog dana, iz Rima do Čikaga. Na moju nesreću, sistem obezbeđenja na prvom kontrolnom punktu budimpeštanskog aerodroma otkazao je poslušnost. Taj haos nikada neću zaboraviti! Hiljade ljudi se gura, psuje, preskaču jedni druge, bacaju kofere, žure, avioni će da polete bez njih! Među njima i ja... Ćuti i čekaj...
Samo mi je ovo trebalo! Ionako ne znam kako izgleda putovanje, još mi fali da propustim let... Međutim, avion nije poleteo bez mene, ali kasniće u polasku dobra 3 sata. Jasno je, ne stižem na vreme u Rim na let za Čikago...

Stižem u Rim na aerodrom Fiumicino. Moj avion je upravo uzleteo. Šta sad?
Pronalazim šalter gde bi trebalo da dobijem informacije šta da radim. Znam da su u obavezi da nam svima obezbede drugi let. Znam, pričali su mi ljudi mnogo puta! Imam pravo i na hotel, i na džeparac. Pričali mi... Kompanija Malev nema takav tretman putnika. Nema ni svoj šalter, deli ga sa još nekoliko trećerazrednih kompanija. Jedva uspostavljam komunikaciju sa šalterušom. Italijani na međunarodnom aerodromu ne govore i ne razumeju engleski jezik! Neće ni da nas čuje! Nemaju oni ništa s tim, upućuju nas na Mađarsku. Kažu, vratite se u Budimpeštu pa se tamo žalite. More, kome vi tako? Nisam ja naivna! Znam ja svoja prava!
Nakon nekoliko sati ubeđivanja, ništa ne uspevamo. Ne postojimo za njih! Saznajem da je u Italiji toga dana generalni štrajk. Oni su u štrajku! A ja, šta sa mnom? Sestrina zabava je prekosutra, ja MORAM da stignem! Ovaj do mene udaje ćerku sutra! Ej!

Krećem da divljam po aerodromu. Napadam sve šalteruše, idem od jedne do druge, tražim da razgovaram sa menadžerom... stižem i do policije. JEDAN policajac razume engleski i prima me na razgovor. Tražim pomoć, ali je ne dobijam. Al Italia nije nadležna, snađite se sami! Koliko sam samo kilometara prešla tog dana, vukući tri kofera sa sobom! Oslabila sam bar 3 kg, što od stresa, što od te aktivnosti. Iscrpljena sam od udaranja o ljude-zidove ovog groznog aerodroma.
Sve vreme se SMS-om dopisujem sa dragim ljudima iz Srbije. Pokušavamo zajedno da nađemo rešenje. Muž stoti put uplaćuje kredit za moj broj, iako smo pred bankrotom. Sestra zove svaki čas. Iz Srbije dobijam i jednu tragičnu vest. Još jedan šok ...
Deset sati nije dovoljno da rešim problem, niko ne želi da pomogne... Pucam, ne mogu više! Sedim na koferima, nasred Fiumicina, plačem...

Trenuci ''predaha''



Ponovo se vraćam na jedan od šaltera. Ovoga puta uspevam da ubedim šalterušu da mi pronađe neki let za ujutru. Štampa mi kartu za London i ja srećna odlazim da jedem i pronađem stolicu na kojoj ću da prenoćim. Stići ću na vreme, sestri će mnogo značiti! U Srbiji slavlje zbog velikog uspeha!

ALI...

Nakon jezive noći, posle jezivog dana, osvanulo je, naravno, i jezivo jutro. Karta koju imam nije važeća! Šalteruša nije potvrdila rezervaciju i ja zbog njene nesposobnosti OPET ne nastavljam putovanje! Ne, ovo se ne dešava, ne prihvatam!
OPET ceo dan pokušavam da iskopam neko mesto, ali ne vredi. Očaj, neverica, proklinjanje sudbine. Već počinjem da se pitam da nisu to neki znaci koji mi govore da ne bi ni trebalo da idem... Ne, ja MORAM stići na vreme!
OPET se sve vreme SMS-om dopisujem sa dragim ljudima iz Srbije. OPET pokušavamo zajedno da nađemo rešenje. Muž mi dopunjava kredit, iako smo pred bankrotom. Sestra zove svaki čas. Malo je falilo da se prevremeno porodi zbog mog slučaja.
Kada su mi sve lađe potonule, muž mi javlja da su u agenciji u kojoj sam kupila karte uspeli da mi nađu mesto za sutra, preko Pariza. Ništa bez muža i Srbije!

Rešila sam da odem u neki hotel, jer mi je sama pomisao na još jedno prenoćište na Fiumicinu delovala dovoljno horor. Radnica sa JAT-ovog šaltera daje mi kontakt za hotel u kome smeštaju svoje putnike. Vlasnik će doći po mene. Divno! Ješću, naspavaću se, okupati...
I u Srbiji veselje zbog lepih vesti.

ALI...

Italija je u generalnom štrajku. Na ulicama haos, gužva. Čovek nikako da stigne. Zovem - kaže samo što nije... Čekam... Opet zovem - eto ga, ma još nekoliko minuta samo... i tako naredna tri - četiri sata... Odustajem, nije mi suđeno...
Nema mi pomoći, još jedno spavanje na stolici i koferima je preda mnom. Iscrpljena odlazim u restoran da nešto pojedem, ne mogu više da stojim... Što su bile dobre kukuruzne rolnice i ostale đakonije! Uprkos ovom obroku, oslabila sam bar još 2 kg u ovom danu.

Sledećeg jutra konačno se ukrcavam na let za Pariz. Kad stignem, imam samo 45 minuta do leta za Čikago (u koji sam prvobitno krenula pre 5 dana ), znači moraću da letim do izlaza E-34. I danas pamtim ovaj podatak. Ovoga puta ne smem da zakasnim. MORAM stići na vreme!
Aerodrom Charles de Gaulle je ogroman, nikako da dođem do cilja! Trčala sam kao nikada do tada i uspela! Konačno, preda mnom je EXIT E-34!!!



Neću vam reći koliki je strah bio u meni na letu Pariz - Čikago.
Umor me je savladao...

B_A_N_E je 25. juna 2010. napisao:

Kristofer Kolumbo je 3. avgusta 1452. godine napustio Palos sa 3 karavele (La Santa Maria, La Pinta i La Niña) sa 90 članova posade. Nakon dva meseca plovidbe, konačno su ugledali tlo. Iskrcali su se 12. oktobra na ostrvu Guanahami.
Kristofer je mala beba za nasu Zmajuuuuu !!!

_________________

Ovo se zove nocna mora!

Jbt i meni se zgrcilo u zeludcu dok citam ovu grozotu od maltretiranja.
Daj pricaj sta je dalje bilo...

Let od Rima do Čikaga protekao je bez problema, ako izuzmem iznenadno zalamanje ulevo i nakratko pomisao da smo sada gotovi. Valjda se majstor zapričao, pa odjednom shvatio da kod ovog oblaka treba da ide levo, desno je Albukerki. Ali, posle svega, ovo je bio samo još jedan stresić koji sam uspešno preživela.



Nakon osam sati leta, STIGLA SAM na tlo obećane zemlje! Prizor koji gledam dok slećemo je nestvaran. Fascinantno! Čikago se prostire na ogromnom prostoru, nema kraja, sve sija i ukršteno je pod pravim uglom. Još sa neba vidi se da je tamo sve pod konac i uređeno. Samo da mi carinici ne oduzmu kajmak, pršutu, med i rakiju i moj odmor i uživanje može da počne! U Srbiji, dragi ljudi izašli su na ulice. Trube, mašu zastavama, slave zbog mog velikog uspeha!

Uspešno prolazim sve kontrole i konačno sam u zagrljaju svoje sestre! Gledam koliko se ona promenila, jedva je prepoznajem sa onolikim stomakom, koji bez prestanka ljubim i plačem od sreće. Prilično se ugojila, za razliku od mene. Izgledam kao logoraš naspram većine ljudi koji me okružuju. Broji mi rebra pri svakom zagrljaju.

Nakon višednevnog boravka po aerodromima i u zatvorenom prostoru, visoka temperatura i velika vlažnost vazduha me guše. Proći će, preda mnom je odmor od dva meseca, valjda je dovoljno da se oporavim…

Na prvi pogled - sviđa mi se ova Amerika, vredelo je truda!



Sestra živi na pola sata od Down Town-a, a desetak minuta od aerodroma, u zgradi. Džipovi na sve strane, široke ulice, četiri trake u svakom smeru, niko ne trubi, ne divlja, svetle reklame, čisto je, uređeno... Uočavam i mnogo cveća, zasađenog bukvalno svuda gde ima imalo uslova za opstanak.

Parking je iza zgrada, gde svako ima svoje mesto. Kontejneri uredno složeni u uličici, iza zgrada. Čoveče, red je i tamo gde niko osim stanara i đubretara ne zalazi! Logično! Neće, valjda, da ruže glavnu ulicu kojom svi prolaze? Zgrade imaju kontejnere, koji su u vlasništvu različitih kompanija. Tačno se zna gde ko odlaže smeće i kojim danom za njihov otpad dolaze đubretari. Ni slučajno nećete videti da komšija baca nešto u tuđi kontejner. Aaa, ne! Primećujem da nigde nema kontejnera za sortiranje smeća, reciklaža i očuvanje životne sredine, u tom smislu, nisu im jača strana. Poznato je da su najveći proizvođači smeća. Kako i ne bi bili, kada stalno nešto jedu, piju ili kupuju! Zaprepašćujuće veliku količinu smeća izbace na dnevnom nivou, a ništa ne spljeskaju. Tu smo bolji od njih.
Sve zgrade i kuće imaju glavni i zadnji ulaz. Većina ljudi koristi samo zadnji ulaz, na kome je obavezan detalj mrežica-vrata. Dakle, iz automobila uskoče pravo u kuću. To je jedan od ključnih razloga za njihovu debljinu. Zgrade su, obično u prvom redu, do glavne ulice, a nizovi kuća iza. Naravno, sve ima svoju cenu. Najjeftinije je živeti do glavne ulice.

Zgrade od cigala su tipične za Čikago, kao i kuće od cigala, drveta i kamena.



Pogled ka ulici iza zgrade, gde su parking i kontejneri. Svi ulazi su bočno postavljeni.





Prednja strana zgrada, ka glavnoj ulici





Glavni ulaz, bočno u odnosu na ulicu



Drugi red kuća



Treći red kuća

_________________

Da bih ostvarila jednu od najvećih želja u tom trenutku - spavanje u krevetu, moraću da sačekam još dva dana. Stigla je i sestra iz Merilenda sa svojom bebom i mužem i ja moram da im ustupim sobu koja je meni namenjena. Spavam na dušeku, na podu. Ne mari, bolje je od stolice na Fiumicinu, u svakom slučaju. Sutra je veliki dan!

Baby Shower

Baby Shower je marljivo pripremana proslava samo za žene (to ne znači da se poneki muškarac ne provuče na kvarno ). Ovu zabavu sprema trudnica za svoje drugarice i rođake. Pravilo je da u nekoj radnji sa opremom za bebe napravi spisak želja, a svaka od njih kupi ono što može. Na taj način, budući roditelji dobiju tačno ono što im je neophodno za prve dve godine bebinog života. Tačnije, dobije mnoooogo toga što nikada neće stići da upotrebi, no, dobro, to je Amerika, megalomanija na svakom koraku! Ono što mi se posebno dopalo jeste običaj da svaka gošća dobije dar od trudnice i nagradna igra u kojoj opet dele poklončiće. Za sve to potroše mnogo dolarčića, ali tako mora, kažu.

Dekoracija prostora za bilo koju vrste zabave veoma je važna. Na to su u stanju da potroše i nekoliko hiljada dolara. Za Baby Shower sve je u znaku dečaka ili devojčice, ili oboje, zavisi šta se očekuje. Sve zabave su organizovane u popodnevnim časovima, sa tačno određenim vremenom trajanja, koje svi poštuju. Pozivnice se šalju nekoliko meseci ranije, takav je red, kažu. Takođe, svaki pozvani gost šalje odgovor da li će prisustvovati ili ne. Nepoštovanje ovog običaja smatra se nekulturom. Lep običaj.

Na slikama koje slede videćete kako je to izgledalo kod moje sestre, koja je očekivala devojčicu. Kod njene drugarice, koja je očikavala dečaka i devojčicu, bilo je malo drugačije. Tačnije, njena drugarica je pravila Baby Shower na kojem je objavila pol beba koje nosi. Šašavo! Tome sam prisustvovala prošlog leta, ali priča se na ovom mestu savršeno uklapa.

Zabava je organizovana u kući sa bazenčićem koja je u vlasništvu zetovih roditelja. Nikakav luksuz za tamošnje pojmove.

Voćna kolica sa bebom - moj prvi zadatak prvog jutra u Americi





Baš sve je u znaku bebe - od tanjira do lustera!







Pokloni za gošće - malo rende u vidu trudnice. Ja svoje čuvam neotpakovano.



Sestrina svekrva dugo je radila u Hyatt-u, pa je pokupila fore za dekorisanje... Mene je svaki detalj očarao... Deo hrane pravile su srpske domaćice...















A u dvorištu...











Sestrina drugarica pravila je zabavu na 7. spratu zgrade u Down Town-u. Ja sam mislila da sam ušla u hotel, tako mi je izgledalo. U okviru zgrade ima sve - i kafić, i teretana i druge sportske prostorije, bazen na otvorenom, na 7. spratu... Moj prvi šok - na otvorenom prostoru nema pušenja! Veliki broj gostiju su Srbi, većina pušači. Na svakih pola sata punili smo lift ne bismo li sišli na ulicu da zapalimo po jednu. Pogledi prolaznika na našu smrdljivu grupu ukazuju na to da nismo IN. Osećaj jadnosti.



Pogled na susednu zgradu sa 7. sprata





Na ulazu smo imali zadatak da okačimo bedž u skladu sa onim šta mislimo da trudnica nosi - dečake, devojčice ili dečaka i devojčicu.
Iz ovih kutija u jednom trenutku izašli su roze i plavi balon - znak da čekaju dečaka i devojčicu.

_________________

In The Neighborhood

Svako dvorište, ali baš svako, ima uređen prilaz, oplemenjeno je zelenilom i cvećem. Ako se pojavi rupa na trotoaru ispred vaše kuće, dužni ste da je okrpite, inače vas čeka kazna od nekoliko stotina dolarčića.





Naredne fotografije trebalo bi da dočaraju kako izgledaju kuće onih koji imaju malo više $. Nijedna od ovih kuća ne košta manje od $500 000.

_________________

Parkovi za decu

Parkovi su objekti o kojima se posebno vodi računa. Ima ih na svakom ćošku! Na samo nekoliko koraka od svake škole ili vrtića, nalazi se najmanje jedan. Imala sam priliku da posetim petnaestak parkova, a ni u jednom nisam videla pokvaren rekvizit. Bezbednost dece je na veoma visokom nivou. Naravno, neki su manje lepi od drugih, ali skoro svi deluju novo. Zapravo, to je posledica dobrog održavanja. Ima dosta i šuma-parkova, u kojima su posebno uređeni delovi za decu.









U parkovima za decu postoje stroga pravila ponašanja - ne uvode se kućni ljubimci, u nekima se ne voze bicikli i roleri, imaju radno vreme... Trend je da se organizuju dečji rođendani u javnim parkovima, ali se ta usluga plaća nekoliko stotina $ i neophodna je dozvola opštinske uprave. Tačnije, neke opštine to ne naplaćuju, ako ste stanovnik iste.
Okupljanje u velikom broju i roštiljanje nisu mogući bez posebne dozvole.







U mnogim parkovima postoje tereni za bejzbol, mini golf i sl. Nažalost, dece nema mnogo. Zavučeni su u kuće, pod klimom, igraju igrice...

_________________

Old Orchard Shopping Center

Mesta za trošenje teško zarađenih $ ima na pretek. Šoping centri su veoma lepo uređeni. Česti su PRAVI popusti, daju uvek neke kupone za sledeću kupovinu (navlačenje, al' radi ), prodavci su nasmejani i ljubazni (makar po službenoj dužnosti), kupac je uvek u pravu... Sve može da se vrati ili zameni, pa čak i ako je taj proizvod trenutno na nekoj akciji.



























Michaels - moja omiljena radnja za scrapbooking

_________________

Konačno sam se opustila. Uh... Početak je stvarno bio napet. Kao u najboljem trileru u kojem se kraj ni ne nazire. ALI me ubilo totalno! Obradovah se sestri kao najrođenijoj. Ona je značila da je onom mučenju kraj. Već kad si krenula sa korpicama i voćkicama, utonula sam u priču bez strepnji. Već tu se primećuje kontinentalna razlika. Ma koje zabave i poklončići kod nas?! Kod nas se deca rađaju, jer se tako podrazumeva. Niko osim roditelja te dece tome ne pridaje veliki značaj.
Ta "tvoja" Amerika stvarno deluje privlačno. Oduševljena sam uređenošću. Volim kada ljudi vode računa o kraju u kojem žive. Volim kad nema smeća i kesa koje vise po drveću. Zar je teško biti fin?!

P.S. Dobro je da nisi uhapšena slikajući silne kuće i parkove sa decom.

Brookfield Zoo

U Americi je sve veliko, mnogo veliko. I prostrano. I uređeno. I plaća se.
Ni Brookfield Zoo nije izuzetak. Problem može da bude ako niste spremni da izdvojite $10 za parking i još $25 za ulaznicu za jednu odraslu osobu. Sve ostalo će vas oduševiti! Neće vam biti dovoljan jedan dan da obiđete sve, možda ni dva.

Zauzima veliku površinu, a udaljen je 14 milja zapadno od centra Čikaga. U okviru kompleksa imate sve što vam treba za preživljavanje. Posebno mi se dopalo što ima mnogo ''edukativnih interaktivnih punktova'' za decu.

_________________

Ovo me je oduševilo!

_________________

Ih, nisam ni znala da sam triler-majstor! Drago mi je da ti je bilo zanimljivo da čitaš.

Vidi, da ti kažem... nema tamo ni prašine po drveću pokraj baš, baš prometne ulice ...

Nema nikoga kod kuće kad ja šetam, ne viri niko kroz prozor, bezopasno je.

Ovog leta zamalo da stradam jer sam, zajedno sa sestričinom, sedela na klupi koja pripada komšijskoj zgradi. Nisam znala da ne sme, a Tajlanđanka se namunjila, počela da nas slika i preti. Ja je odmah pitam koga je pitala da slika maloletno dete, namestim kez, sorry, sorry i otresem je se. Više nikada nisam sela na tu klupu. Da nije bilo mene, verovatno niko nikada ne bi ni seo, služi samo za ukras.

_________________

Znao sam da su uredjeni i urbanisticki besprekorna zemlja. jbg, dosli na prazan kontinent i sami resavali gde ce i sta da grade uz sistematsko planiranje eto idealnih ulica i raskrsnica pod pravim uglom.
Mene cudi sto je na tako niskom nivou ta selekcija otpada s obzirom da ipak ameri nisu neko ko zaostaje sa reciklazom jer tesko da ce oni propustiti takvu priliku da mlate pare tamo gde mogu!

Citajuci o baby showeru ocekivao sam nesto malo, skromno u kucnoj varijanti, tako sam zamisljao te manifestacije i takve su uglavnom po filmovima...ovo ko svadba jbt, dugacak sto za 50 osoba i ostalo

Da li se druze tamo sa Srbima i generalno da li se svi ti silni Srbi drze zajedno ili je to svedeno samo na formalnost?

Odlican putopis i nekome ce biti i veoma koristan. Ovo je i vise od putopisa jer zbog detalja i obimnosti citaoci imaju priliku da dobrano upoznaju jednu zemlju ili bar drugi po velicini srpski grad na planeti!
Svaka cast!

_________________
https://www.youtube.com/watch?v=jct2YlbaXBg&feature=youtu.be

Što se tiče otpada, baš ih briga. Nemaju oni vremena da razvrstavaju. Ni da spljeskaju. Verovatno to rade neki mali Kinezi ko zna gde. Valjda im se može, sila su, šta li je...

Većina starijih Srba (onih koji su otišli pre 40 godina), kao i mlađa populacija i te kako se drži zajedno. Čak su toliko nekada bili zatvoreni da nisu dozvoljavali deci da se druže sa ostalim rasama, što je neverovatno u zemlji gde ima svih naroda i narodnosti.
Moj zet je Srbin, rođen tamo. On se druži uglavnom sa Srbima, a njegova sestra ima u društvu prijatelje svakakvog porekla. To je stvar izbora. Takođe, druže se sa ljudima iz svih bivših republika SFRJ, bez ikakvih problema.

Kod njih ništa nije skromno, rekla bih. Slave, svadbe, krštenja, shower-i, dečji rođendani, sve mora da se proslavi u velikom stilu. To je za njih ''project'' na kome se ozbiljno radi. Priprema tih slavlja traje mesecima i košta mnogo. Recimo, običan fotograf za svadbu košta najmanje $1000. Međutim, za takve zabave mora da se ima.

Redovno odlaze u crkvu, posebno za sve velike praznike. Tada se svečano oblače. Uz naše crkve obično postoji i fancy prostor za slavlja, što mnogi Srbi koriste. Takođe, organizovani su i vrtići i škole, u kojima deca pola dana uče na srpskom, pola na engleskom jeziku. Imaju mnoga folklorna udruženja. Na taj način čuvaju deo Srbije u sebi.

Neverovatno je koliko oni stariji slabo govore engleski jezik, uprkos tako dugom boravku tamo. Bekjarda, porč, besment, trafika, trok... sve su to posrbljeni izrazi. Jedna naša zemljakinja nekom prilikom reče: ''Što je bila trafika na hajveju! S obe strane dva troka, a ja u bitvinu!''

Hvala na pohvalama!
Nadam se da će ti i nastavak biti interesantan.

_________________