Pridružio se: Sreda, 07 Oktobar 2015, 23:24 Postovi: 72
Priča u nastavku je preuzeta sa mog bloga. Iako je ovaj forum zabavnog karaktera, smatram da bi i ova tema trebalo da postoji. Umesto fotografija, savetujem da pogledate sjajan dokumentarac koji je u tekstu ispod.
U prethodnoj priči o Krakovu, akcenat je bio na znamenitostima tog grada, onoj lepoj strani koju svako od nas voli da vidi i obiđe, pogotovo ako želi da pobegne od svakodnevnice u kojoj živi. Moram priznati da sam prilično iznenađena što Krakov predstavljam u nekoliko priča, jer mi se činilo da ću to na brzinu završiti i tek sada vidim koliko je u stvari zahtevan zbog tako bogate istorije. Glavni razlog moje prošlogodišnje posete, pa onda još jedne i u okviru Baltičke ture, leži u monstruoznosti perioda koji je iza nas i koji ne sme nikada biti zaboravljen i ponovljen.
Istoriju svi znamo, bar znamo osnovne činjenice kada je Drugi svetski rat u pitanju, znamo šta se desilo, znamo godine i brojke. Ali koliko zaista znamo o svemu tome?! Istorija me je oduvek zanimala. Da sam je studirala, sigurno bih se usmerila ka istraživanju Holokausta. O užasima Svetskih ratova čitala sam kao veoma mala. U kući smo imali veliku debelu knjigu o logorima u Jasenovcu i Starom sajmištu, a dolaskom interneta, do kasno bih gledala fotografije, dokumentarce i čitala priče preživelih iz cele Evrope koja je tada gorela u besnom ratu, nakon čega ne bih dolazila sebi. Skoro je na National geographic-u verno prikazan sjajan dokumentarac ,,Apocalypse:The Second World War’’. I zato sam htela da odem u Aušvic, u Šindlerovu fabriku i jevrejski geto. Za to sam se psihički pripremala godinama. Zato sam u stvari otišla u Krakov.
I opet, pored toliko znanja o tome, ne mogu da objasnim kompleksnost Aušvica. Dok mislim o tom užasu i kroz glavu listam slike, prolazi me jeza i srce stoji u grlu kao knedla. Od Krakova je udaljen 50km i ime je dobio po gradu Oświęcim - Osvjenćim. ,,Fabrika smrti’’ je u stvari bila najveći koncentracioni logor, a nalazio se baš ovde zbog kasarne koja je tu već postojala; zbog železnice jer se transport obavljao isključivo na taj način i zbog toga što su mnogi Poljaci imali svoje farme na velikom i nenaseljenom prostoru. Logor se sastojao iz tri dela: Aušvic I (koji je služio najviše u administrativne svrhe, ali gde su takođe vršena masovna ubijanja), Aušvic - Birkenau (najveći od ova tri, služio je isključivo za masovno uništenje stanovništva) i Aušvic III (radni logor). Mi smo obišli Aušvic I i Birkenau koji su jedan od drugog udaljeni 3km.
Na ulazu dočekuje nas natpis na kapiji ,,Arbeit macht frei'' (,,Rad oslobađa''). Iako su mase turista prisutne, vlada glasna tišina. Krećemo u obilazak zgrada u okviru kompleksa okruženog zidinama i bodljikavom žicom kroz koju je puštana struja. Svakim ulaskom u sledeću zgradu, osećaj je neprijatniji i tužniji. Smenjuju se sobe sa konzervama gasa ciklona B, metalnim posudama za hranu, odećom i lutkama za bebe i decu, tonom kose koja se prostire na nekoliko metara duž cele prostorije, obućom koju su ti nesrećni ljudi nosili, koja nešto govori o njima. Strašan je prizor proteza invalida sa plastičnim i drvenim nogama i rukama, a već u drugoj sobi nalaze se koferi sa napisanim imenima i adresama iz cele Evrope. Duž hodnika, na obe strane zida vise fotografije ošišanih logoraša sa podacima: ime i prezime, nacionalnost, mesto, datum i godina rođenja, datum dolaska u logor i datum smrti i broj, jer po ulasku broj je zamenjivao identitet. Po tome se može videti da niko nije proveo duže od četiri meseca u logoru. Poslednja zgrada je najjezivija, sa zidom smrti gde su streljali zatvorenike i gde nam je vodič objasnio na koji način su ubijali bebe. U toj zgradi se nalaze samice, one ,,normalne'' i one pod zemljom gde je na užasno malom prostoru smeštano i više ljudi. I poslednje što obilazimo u Aušvicu I su mesto gde je obešen Rudolf Hes, SS-ovac koji je komandovao logorom do 1943. godine, a odmah pored je gasna komora, jedina sačuvana u ova dva kampa. U komori se jasno vide zidovi, noktima izgrebani, a iz te prostorije ulazi se u krematorijum sa pećnicama. Sad zamislite da iza ovog užasa, u sklopu kampa, postoji kuća u kojoj je srećno živeo komandant logora sa svojom suprugom i mnogobrojnom decom koja su imala divno detinjstvo i igrala se igračkama koje su zatvorenici pravili.
Do Aušvica – Birkenau vodi pruga koja se završava iza kapije, u dvorištu, gde su logoraši deportovani. Procedura je bila sledeća: čim bi voz stao, SS doktori bi odmah vršili selekciju, gde su stari, bolesni, slabi i deca išli u red za gasnu komoru, njihove stvari su odmah uzimane uz obećanje da će im biti vraćene po tuširanju (zbog čega na svakom koferu pišu ime i adresa), a u drugom redu bi bili svi sposobni za rad (ljudi sa fotografija na zidovima, koji su uspevali da žive još svega tri do četiri meseca). Na ovom mestu Mengele je takođe vršio svoju selekciju ljudi i dece, potrebnih za njegove eksperimente. Logor je bio podeljen na muški i ženski deo, a oba dela su podeljena po zemljama i narodima koji su deportovani. Po završetku rata, Nemci su uništili gasne komore i veliki broj baraka, a ono što je ostalo, poslato je u Varšavu na obnovu grada. Tako smo zatekli samo deo baraka i dimnjake. Iz ovog logora uspelo je da pobegne svega 150 ljudi, uglavnom Poljaka koji su bili u prednosti zbog poljskog jezika i pomoći okolnog stanovništva, izvan Aušvica. S obzirom na to da je uništena i dokumentacija, tačan broj žrtava se i dalje ne zna, ali procenjuje se da je ubijeno preko 1.1 milion ljudi iz Mađarske, Poljske, Francuske, Holandije, Jugoslavije, Grčke, Češke, Italije, Slovačke, Nemačke, Austrije..., dok je na Nirnberškom procesu, Rudolf Hes svedočio da je u Aušvicu umrlo 2.5 miliona zatvorenika.
27. januara 1945. godine, Sovjeti su oslobodili Aušvic. Kao muzej funkcioniše od 1947. godine, a 1979. godine, pod zaštitom je UNESCO-a.
Sigurna sam da ćete posle ove priče jedva čekati da odete u Aušvic. Ok, znam da nije tako, ali svako od nas, ako već dođe u Krakov, treba doći i ovamo. To je nešto što se ne zaboravlja i što će nam staviti prst na čelo. Ulaz u muzej bez vodiča je besplatan, jer je poenta da ga svi posete, ali su gužve velike, tako da ako odlazite preko agencije, platite tu fakultativu, uglavnom je oko 20e i podrazumeva prevoz od Krakova do logora i nazad, ulaz sa grupom bez čekanja i vodiča na engleskom ili srpskom jeziku. Ove godine, poseta Aušvicu je bila neplanirana. Iz Litvanije u Poljsku, stigli smo ranije, pa je tako bilo vremena da na insistiranje mnogih iz grupe, dođemo i ovamo. Bilo je oko 8h i odmah smo uspeli da preuzmemo karte. Poseta nije bila obavezna, ali sam ipak ponovo otišla. Imali smo manje od sat vremena, što uopšte nije dovoljno, ali sam zato obišla prostorije koje smo prošli put preskočili. I za kraj priče o Aušvicu, ne mogu a da se ne osvrnem na generacije koje ga posećuju da bi pravile ,,selfije'' koje posle postavljaju na svoje Facebook profile i te iste koji neumesno komentarišu da bi ispali duhoviti. Ništa ovde nije smešno, a najmanje oni na koje se ovo odnosi.
Priči prilažem dokumentarac na koji sam slučajno naišla dok sam se bavila ovom temom, gde sam se oko dvadesetog minuta setila priče našeg vodiča koji nas je odveo u baraku gde se vršila nužda i objašnjavao nam kako su tu stvari funkcionisale. Spomenuo je devojku od 16 godina koja je ovde radila i kojoj je ovaj posao, na čudan način, spasio život. Vratila se u Aušvic posle mnogo godina, kao energična i živahna bakica i snimila dokumentarac o tome i užasima preživljavanja u ozloglašenom logoru. Sigurna sam da ćete, kada ste već na ovoj stranici, imati vremena da ga pogledate.
Pridružio se: Sreda, 20 Avgust 2014, 23:28 Postovi: 20148 Lokacija: Ministarstvo za odnose sa javnoscu RP
Pol: Seka
Meni je mnogooo, ali- mnooogoooo zao, sto nema dovoljno volje i ustanova da se "bolesni mozgovi" tamo (na vreme!) izoluju i lece! I mislim da sve to NE SME da se zaboravi! I zbog neduznih zrtava, i zbog buducnosti!
Pridružio se: Četvrtak, 21 Avgust 2014, 06:46 Postovi: 3827 Lokacija: Beograd / Jagodina
Pol: Bata
Ja sam preskočio posetu Aušvicu, bilo mi je suviše potresno i teško. Iako u istoriji postoje brojni primeri genocida ne mogu da zamislim da je čovek sposoban da nešto ovako uradi drugom ljudskom biću. Ono što je na mene ostavilo poseban utisak tokom posetu Krakovu je veliki broj mladih Jevreja (učenika, srednjoškolaca) koji su dolazili da obiđu Aušvic. Tako jedan narod brine da mu potomstvo ne zaboravi istoriju.
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete menjati vaše postove u ovom forumu Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu