Субота. Фруштук, па на пут. А фруштук, домаћи, из одрживог развоја. Домаће пите, локалне делиције и сок из поморанџњака.
Циљ нам је Литохоро, за следеће ноћење без доручка. Брзо смо на аутоБану. Две путарине касније, одвајамо се код Елефсине локалом за Тебу. Преко брда и дола, очас смо на аутоБану опет. Таман се залетим, кад ето диодиа. Стани и плаћај, па гас. И тако све до Ламије. Ту сврнусмо јести у експрес ресторан на гласу. Заврћу уши, три готова јела и салата су преко 30 евреја. Да не грешим душу, имало је и превише, па сроласмо чикн нагитс у салвету за вечеру. Туђе нећемо, своје не дамо. Одатле уз брег до Домокоса, па низ серпентине у Тесалију. Ми, а и ви који сте читали претходне авантуре знате да нам је ту рута углавном. Онда у Неа Монастирију десно и преко Фарсале горедолирасмо до Ларисе. Волим ову Тесалију...
После Ларисе аутоБан и жмигавац за Литохоро. А тамо, ајме. Лавиринт. Смештај смо резервисали са горње стране места, а до тамо уским испреплетаним уличицама. Мотај кола од скоро 5 метара. Но, гугли све зна. На крају заслужена награда у виду прелепог погледа на кањон и моренце.