Putovanja u srcu

Ne znam šta da kažem. Moja starija je sedmi razred.

To je bila moja skola...ostala su mi iz nje samo lepa secanja...
Sin moje skolske drugarice je isao u tu istu skolu...danas je bio na sahrani skolskom cuvaru...
Danima placem i ne mogu da stanem...

_________________
svuda podji, na tasos dodji!

Филозофски факултет у Београду - Одељење за психологију саставило је кратке смернице за родитеље које нуде савете за разговор са децом о кризним ситуацијама.

https://www.f.bg.ac.rs/files/PS-2023-5-5-206548.pdf

_________________

Zoki, najtužnije od svega je to što su oni potpuno operisani od empatije. Ja pitam decu šta misle o tome a oni me gladaju belo kao da se to desilo 10000 km daleko. Nezainteresovani skroz.

Ivane druže,svako dete i svaka osoba uopšte,imaju svoj način suočavanja sa strašnim stvarima,koliko god drugom bilo čudno. Samo ih prati i dalje,ne verujem da nemaju empatiju,sigurno ćeš se setiti puno drugih primera iz života gde su tvoja deca pokazala da je imaju.

Sent from my 22081212UG using Tapatalk

_________________
Imamo naš forum!

Empatija je nesto sto treba da postoji nezavisno od udaljenosti ugrozenih..da li je nekog ojadio zemljotres, cunami, nuklearna katastrofa, a taj ili ti su na drugom kraju sveta, mislim da je normalno osetiti zalost...kao deca gledali smo kako je izgledao Drugi sverski rat, kroz filmove, serije, literaturu...citali i slusali o zivotu robova u proslosti...ne znam za vas, ali ja sam preplakala i otpatila svaku takvu "pricu"....ne znam...ljudsko bice, valjda, poseduje saosecanje!

_________________
svuda podji, na tasos dodji!

Jeste Pef ali ovo su nove generacije. Odsustvo empatije i egocentrizam je sada normalna stvar. Ne moslim ja na potpuno odsustvo emoatije ali u velikoj meri je tako. I nije to samo kod nas, to je svetski trend. Tužno ali tako je. Kod nas je podržano tolerancijom na agresiju, opštim propagiranjem agresije i nedodirljivosti kriminalaca, propagiranjem kriminalaca i prostitucije i zatupljivanjem naroda i uništenjem porodice kao osnove jednog društva. Ovo su rezultati svih nas, nas koji ćutimo i pristajemo na to i njih koji stvaraju ovakvo društvo.

Tvoja deca su još previše mala, to je razlog. Ne možeš od njih da očekuješ reakciju kao kod odraslih, jer nemaju nikakav osećaj ni sopstvene ranjivosti/smrtnosti, ni realno poimanje opasnosti. To tek krene da se razvija u adolescenciji, a dovršava se polovinom dvadesetih kad se u potpunosti završi razvoj mozga...

A razvoj toga u emotivnom aspektu je zapravo u sadašnjem vremenu ne samo potisnut, nego bih rekla i namerno iskrivljen kroz aktivne medije - prvenstveno društvene mreže (ali nažalost i obrazovni sistem i kulturološki prostor). I ne mislim ovo u kontektu nekakve masivne teorije zavere, prosto - profit diktira usmeravanje pažnje potrošača na način koji donosi najveću dobit. Ukoliko to podrazumeva psihološku manipulaciju, niko ne vidi to kao moralnu prepreku. Jednostavno se u softvere ugrađuju elementi koji izazivaju i održavaju zavisnost i sugerišu određena ponašanja koja su za biznis profitabilna.

Kod tako radikalnih promena u komunikaciji menja se i odnos pojedinca prema samom sebi, a i prema drugima, a dugoročne posledice i po pojedince i po društvo jednostavno nije moguće unapred predvideti (zapravo jeste, ali tu nauka svesno žmuri jer nema interesa da se istražuje tema koja nije plaćena).

Dekadencija civilizacije na zalasku

Ostaje samo da pokušaš da učiš sam svoju decu da gledaju svet oko sebe malo pažljivije, i da probaju da razmisle šire o tome zašto ima se nešto plasira na način kako se plasira i da mogu da izaberu šta će od ponuđenog da prihvate imajući u vidu da sve ima svoju cenu...

Of kors, ako uspeš da podstakneš u njima tendenciju da preispituju ono što im se nudi, neizbežno dođeš u situaciju da će da preispituju i ono što ti nudiš
Al to je ionako neizbežno... kao deo odrastanja moramo da se "odvojimo" od roditelja pa i od njihovog načina razmišljanja.

_________________
Mislim PLAVO

zato te volimo.

Ne plačem samo s bolom svoga srca
rad zemlje ove uboge i gole;
Mene sve rane moga roda bole,
i moja duša s njim pati i grca.

Ovdje, u bolu srca istrzana,
ja nosim kletve svih patnji i muka,
i krv što kapa sa dušmanskih ruka
to je krv moja iz mojijeh rana...
(Šantić)

Tvrde neki da imamo "unutrašnji kompas" za pravdu/nepravdu
ali nije svačija reakcija ista, lepo reče Tedi.

Osim toga, mi smo rasli u drugačijem svetu. Svet u kome oni rastu mi u velikoj meri ne možemo ni da vidimo... pa ni da skontamo negativan uticaj.
Ali bismo kao društvo mogli da povučemo ručnu za neke od stvari za koje znamo da su krenule sa zla na gore...

_________________
Mislim PLAVO

I tužno i strašno. I ja sam se pošteno isplakala prvog dana. Kasnije više nisam htela ni da čitam ni da slušam. Svašta se tu pričalo i pisalo.
Meni je nekako žao tog nesrećnog dečaka koji je počinio zločin. Moja deca ga ne žale ni malo, naprotiv, osuđuju ga... Pogodilo ih je.... Ne znam šta bih rekla, osim da smo svi krivi - država, društvo, škola, roditelji.

_________________
Ako zelis da budes neko zaista poseban budi ono sto jesi...

I ja sam isto mislila dok nisam pročitala jedno. Pogledajte vaše dete. A sada zamislite da je ono bilo na meti nesrećnog dečaka. Da li vam ga je i dalje žao?
Duboko sam se zamislila.

Pratim ženu psihologa i kaže da deca nisu u stanju da shvate ozbiljnost situacije. Pojam smrti još uvek ne mogu da shvate kako treba. Za sebe je rekla da je bila na kraju osnovne kada joj je baka preminula ali da nije duboko patila. Bilo joj je žao jer su bile vezane ali nije smrt doživela u tim godinama kao što je kasnije. Sada, kao psiholog, kaže da je to normalno za decu.
To je napisala jer joj je jedna mama napisala sa misli da njeno dete nema empatije.

Pazi, imam totalno konfliktne misli o tome.
I taj dečak je takođe izneveren od strane sistema koji treba da služi kao podrška svoj našoj deci, samo se našao na onoj strani klackalice gde su kriminalci, a ne gde su direktne žrtve. Jer je i on isto tako nerazumno i neodraslo biće kao i ti drugari koje je pobio...
Jedan deo mene vidi to sasvim jasno, i jeste mi ga žao.

Dok drugi deo mene... u scenariju (ne daj Bože nikome) "pogledaj svoje dete..." totalno imam osećaj da bih ladno bila u situaciji da ga odrobijam.

Onda ako je tako, u čemu sam suštinski različita od njega? Jer bih imala opravdanje, a on ga nije imao? Pa u svojoj zbunjenoj glavi sigurno je smatrao da ima dovoljno jak razlog...

_________________
Mislim PLAVO

Teško je bilo šta reći... Samo da se nadamo da nam se tako nešto nikada više ne dogodi.

Koga zanima Minhen, može da baci pogled. Slike ima, tona nema Kad budem imala vremena i volje možda nešto i napišem. Ako nekoga nešto zanima neka pita

_________________
Ako zelis da budes neko zaista poseban budi ono sto jesi...

Super su ti sličice. Ja sam bio 4 puta ali je akcenat bio na sajmu i po jedan slobodan dan za šoping. Slabo sam šta video osim strogog centra. Zato mi je samo deo slika poznat. Lepo je podsetiti se i odmah mi se javlja želja da ponovo idem.