Lepu sam temu otvorio, neznajući da je među nama neko ko je to ostvario. Još red komentara, red Bokijevih slika sa licinog mesta, milina jedna danas pratiti forum.
Elem, mahom sve što je komentarisano sam ja već motao po glavi, ali više glava je pametnije od jedne.
Volim Beograd, to je moj grad, u njemu sam rođen, odrastao i živim. Ali mnogo se promenio način života za ovih khm godina. S obzirom na to da živim u novom delu Beograda i radim sa iste strane reke, nemam svakodnevne traume oko gužve i parkiranja. 15-ak minuta vožnje je konstanta do posla. Kod kuće imam garažu, na poslu obezbeđen parking u dvorištu. Zanimljivo je koliko su obe lokacije za 10 godina postale tesne za parking. Nekad si mogao da biraš da li ćeš parkirati s leve ili desne strane ulaznih stepenica u zgradu. Sada je već frka naći mesto bilo gde u bloku. U blizini kuće mi je otvoreno mnogo poslovnih zgrada i ti ljudi nam se uvaljuju u blok, koji bi sam za sebe možda bio dovoljan za sve stanare. Posebno ludilo vlada u vreme početka smene u školi i u vreme "dostave" i preuzimanja dece iz vrtića, koji su mi prekoputa zgrade. Izgrađeni su novi blokovi Belvil, Savada, A blok i West 65, a u njima niko nije ni pomislio da bi možda bilo zgodno napraviti vrtić i školu. Zato u navedenim periodima imamo defile vozila do dečijih objekata. Malo nam je korona popravila situaciju, jer škola maltene ne radi već 2 godine, a i dosta firmi iz tih novih poslovnih objekata i dalje ima rad od kuće. Na poslu, pre 10 godina mislim da nas se parkiralo ukupno 4-5. Sad, u svakom momentu ima bar 10 automobila, a kad imamo neku sednicu ne možemo svi ni da stanemo u dvorište. Elem, kada mi se namesti da moram da pređem most i odem u centar grada, to su ozbiljne psihičke pripreme. Tamo idem kao po nekoj kazni. Kolone, gužva, nervoza i prokleti parking. Pakao. Ceo jedan pasus potroših samo na jedan mali segment života u gradu - parkiranje. A nisam spomenuo ni jedan mali detalj koji je i pre korone uveo socijalno distanciranje. Kako ja da odem u goste kod prijatelja koji žive u crvenoj i žutoj parking zoni. Hajde zelena i nekako, ionako kažu svakog gosta 3 sata dosta.
Ovoliki grad bez funkcionalnog gradskog prevoza je užas.
Ostale mane smo isto apsolvirali. Buka, zagađenje, prljavo, skupo, beton, beton i beton. Dodao bih još na listu i čari kolektivnog stanovanja. Komšiju sa prvog boli uvo što krov prokišnjava i lift ne radi. Komšiju sa petog boli uvo što mu curi voda na sve ispod. "Kolač u tiganju, nemoguće!" Pampers u WC šolju, pa što da ne. Ako se zaglavi u cevi na kolenu u prizemlju, neće se govna popeti do 5. sprata već će se izliti kod komše na 1. Komšija prekoputa obožava da drži kese sa đubretom preko noći u hodniku. Sledeći obožava da ostavi trag svoje kese koja curi od njegovih vrata pa do kontejnera. Još je taj dobar, jer imamo i jednog koji neće da se cima do kontejnera, nego đubre stavi na vrh đubrijere ispred zgrade, jer je auto parkirao tu pored. Komšu koji je u zajednički prolazni hodnih napravio ugradne plakare čekamo kada će i lift da zauzme kao svoju ostavu. Ili bar tu da ukiseli kupus, pa da se on bućka gore-dole po ceo dan, pa da ne mora da ga pretače. Klime koje dobuju po prozorima ceo dan i noć. A da sve još bude gore, da zgrada funkcioniše i ništa ne curi, zaduženo je Gradsko stambeno. Ni za šta nisu nadležni, a za ono što se ipak nekako ubedimo da jesu se čeka po godinu dana (deo, tender, majstor - izabrati izgovor po izboru). Da ne pomislite da baš živim u cirkusu, nisu ovo sve detalji iz moje zgrade, prikupio sam ih iz nekoliko. Da ne dužim više o ovom segmentu. Ustvari moram još ovo. Legenda kaže da postoji zgrada u kojoj niko nije uključio Hilti već mesec dana. Dobro, nije legenda, već bajka. Ovo mu dođe kao mala retrospektiva za one koji žive u kući, da znaju koliko su srećni, bez obzira što oko nje ima mnogo više posla i troškova za održavanje.
Evo sledeća stavka mi se upravo sama javila.Tačno je 00:30 dok ovo pišem. Predivan vatromet je obasjao nebo sa Beerfesta. Probudio mi oboje dece. Da je to jednom godišnje, pa da se ne obaziremo. U Beogradu skoro svako veče u ponoć bude neki vatromet. Neko se ženi, neko dobije dete, neko slavi rođendan, neko dobio članstvo u 6. upravnom odboru nekog državnog preduzeća… Nisam imun ni na splavove i vikend tuc-tuc uz zavijanje pevača u pokušaju. Na tapkanje lopte na terenu za basket po celu noć sam se navikao u međuvremenu.
Da se vratim na ideju bega iz gradske divljine u pravu divljinu. Ideja je romantična. Znao sam da smo sigurno svi bar nekad pomislili i razmišljali o tome. Mir, tišina i usporen tempo života je nešto što smo nekada imali i u ovom gradu. Sada to tražimo negde drugde. Ali… Upravo različiti periodi života diktiraju i različite potrebe. Neosporno je da je za decu do nekog 5. razreda osnovne kuća sa dvorištem i periferija/manje mesto idealno. Ali onda dolazimo do faze kada su sva dešavanja u gradu. Vlamar je spomenuo i ostale sportske/rekretivne/obrazovne aktivnosti
. Možda sad to sve može online nekako
Srednja i fakultet je već priča za sebe. U mom razredu srednje škole više od pola je živelo u perifernim delovima Beograda, pa čak i dalje. Ta deca su bila izopštena iz svakog našeg druženja. Mi izađemo u grad, vratimo se nekim noćnim ili peške, šta oni da rade kad im poslednja Lasta kreće u 22h? Mislim da je to veliki hendikep za tu decu.
Sada kada maštamo o preseljenju negde van grada svi kalkulišemo to mi je 30, 60, 90 minuta kolima do centra kolima. To je deo o kojem je Zoki pisao. Kada dođu neke godine, kola više nema. Nego, Lasta, pa trocifreni bus, pa dvocifreni bus i eto ga centar. A lekara ideš prvo da zakažeš, pa sledeći put u zakazano vreme da ti kažu da je aparat pokvaren, lekar na odmoru i možda iz trećeg puta te posreći da ti samo ne odmahne rukom. Treba uzeti u obzir i održavanje kuće kada dođu te neke godine. Moram priznati da nisam ni stigao da mnogo razmišljam na temu uticaja na druženje sa prijateljima koji ostaju gde jesu. Kao roditelju sitne dece, ta druženja su mi inače trenutno limitirana, pa nisam ni stigao do toga. Dekstov stil po ovom pitanju (trkne kući, pa trkne do grada) na mene nije primenljiv, meni je to mnogo cimanja i nerviranja.
Upravo iz svega navedenog, starije generacije su masovno imale vikendice i to je neki dobar kompromis. U gradu si kad ti je potrebno, dušu odmaraš vikendom i praznicima. Jedino što kvari tu idilu je što onda održavaš dva objekta i vremena za odmaranje i idilično gledanje u zeleno preostane mnogo malo. U finasijski deo neću da ulazim, to je individualno.
Kada sam pre 5 godina rešavao stambenu situaciju, izabrao sam stan. Izabrao sam lokaciju na kojoj sam živeo od rođenja, ne zbog neke nostalgije, već iz praktičnih razloga. Moj blok je pun zelenila i parkića. Imam prekoputa vrtić i OŠ. Za fazu života koja mi je prethodila (sex i pelene), to mi je delovalo idealno. I osim navedenih "blagodeti" kolektivnog stanovanja, sve je pun pogodak. Za dalje faze kod dece, ovo je maltene centar i sve srednje škole i fakulteti su lako dostupni. Mada mi sve više miriše na to da ću decu posle srednje da liferujem u beli svet da studiraju, ali to je već neka druga tema. Međutim, parkići su lepi, ali sve više mi treba sporiji tempo, mir, tišina i priroda. To što jednom godišnje izbegnemo u kamp, dovoljno govori o tome kakve su nam potrebe. Iako mislim da neku akciju po ovom pitanju neću sigurno realizovati u skorije vreme, mozak sam razmišlja na tu temu. Kuća sa placem u gradu je možda kompromisno rešenje, ali finansijski mi nije dohvatljivo. Dalje, urbanistički haos me ne bi zaobišao u nekom trenutku. Do pre samo dve godine ulica Pregrevica u Zemunu mi je bila san snova. Mirna, kao da sam u nekom malom banatskom selu, a ono skoro pa centar Zemuna. Ni slutio nisam da će za ove dve godine tu iznići tri kompleksa zgrada. Pri tom pričam samo o prvom delu te ulice ka centru gde prolazim svaki dan, šta se dešava u ostatku ne znam i ne želim da znam. Uništili su je preko noći.
Prošlogodišnja zaključavanja su me, kao i veliki broj ljudi, naterala da razmišljam o svom parčetu neke zemlje i slobode. Vikendica je bilo kao pleve do tada za smešne novce, ali onda je nastao bum i to više nije slučaj. Poznajući sebe, došao sam do sledećih zaključaka. Uzeti nešto što je gotovo i što može brzo i lako da se sredi i osposobi. Bijem na previše frontova istovremeno i znam da ne mogu sebi da priuštim još jedan. Ne više od 5ari placa, inače bih poželeo da sadim neki đavo i zahebavam se sa tim. I poslednje, ali najgore, da bude blizu. Kad kažem blizu, mislim baš, baš blizu. 30 do 40 minuta vožnje max. Mrzim da gubim vreme u prevozu i za veće udaljenosti će me mrzeti posle nekog vremena da idem. Pa preskočimo jedan vikend, pa drugi vikend i tako vikendica postane samo slika u vitrini.
Na kraju, tema o preseljenju. U mom slučaju važe isti parametri kao i za vikendicu, s obzirom na poslovnu povezanost sa Beogradom, što znatno sužava izbor. Tu sam otkrio jednu zanimljivu lokaciju. Banovci. Od Novih Banovaca do centra Zemuna Gugl mape kažu 20 minuta, a od moje kuće do centra Zemuna kaže 14min. Napominjem da nisam nikada u životu bio tamo, nemam pojma kako je tamo. Ali ono što mi se u teoriji sviđa je: na reci je, blizina auto-puta i priključne petlje, vremenski okvir za putovanje i to uopšte nije malo mesto. Trebalo bi da ima sve što nam je potrebno. Eventualne peripetije koje možda postoje su vezane za to što je to autonomna pokrajna, pa postoje pravne zezalice (administrativno teže ka Novom Sadu). Ne znam trenutnu ponudu, ali kada sam gledao pre nekog vremena nailazio sam na povoljne kuće tamo.
Kako vama deluje ova lokacija?
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
)
Vla ima talenat da se uvuče u najgore projekte, ali ovde ništa nisam dirao
to se ne bi trebalo smatrati opasnim pod uslovom da telefon samo prima podatke i informacije. Ako sam uzvraća na iste onda je to problem. 
