Putovanja u srcu

… jedan do tri prethodna života

Poslednja stanica ove „Balade o slanom moru“:
Rimini

Rimini in winter would be a good place to write a book.
Mogla bih se složiti sa ovom konstatacijom… jer Rimini u turističkoj sezoni… ne bi baš bio jedan od onih gradova koji su mi na baket listi…

Još od polovine 19. veka, kad je ovde izgrađeno prvo kupalište, ovaj grad se okrenuo turizmu kao privrednoj grani od koje se dalo živeti mnogo bolje nego od ribolova, i… odavno je već najveći turistički grad na Jadranu, ima najdužu plažu (cca 15km, jer su se u njega stopili i okolni - nekad samostalni – gradići), i ima najviše smeštajnih kapaciteta kao i ostalih pratećih mamipara i lokala za zabavu svake vrste…

No ovako, u zimskom periodu… prelepo!

Tu smo zanoćili, u nekom od malobrojnih još otvorenih hotelčića vaaan grada, negde pokraj te beskrajne štrafte peska…
Jedna upadica: inspirativne kesice šećera za kaHvu, no rank order


Došli smo previše kasno za bilo kakve dodatne izviđačke pohode, ali ujutro sam se iskrala do plaže, da makar malo bacim pogled kako to izgleda

Čisto da ne čekate previše dugo
DakleM, uz plažu je neprekinuti red nekih lokala, što ugostiteljskih, što džidžarnica, što akva-sportskih… Zatvorenih.
Iza njih je postavljena ograda od nekih panela od… platna za jedra?
Pomična ograda…
Msm, mož da je pomakneš pa da prođeš
Ko bi nas zaustavio. I tako… eto te plaže… šira nego duža… tako idealno prazna…

_________________
Mislim PLAVO

Čekaut je, naravno, bio u 9, jer nas je čekao put u Pezaro (koji ste gledali na prethodnoj strani).
Dakle, brzinski doručak, bus, i - železnička stanica, sa koje u 10:05 kraće voz za Pezaro.

Evo te stanice




Jes lepa, ali ne pokazujem vam je zato, već stoga što je u ulici koja direkt pravo izlazi na ovu sahat-kulicu, a bogami i u pe-šes-najs okolnih ulica tog subotnjeg jutra beše...





Ko Ponte Rosso u svoje vreme...
15 min smo imali da procunjamo po tom vašaru, dok nam ne dođe voz.
Hm... vaš izveštač zamalo da pazari jedan kišober na kome je oslikana bila jedna od meni omiljenih slika Van Goga... no - posle kraće interne konsultacije - pobedio je glas razuma... pošto pazarenu robu treba vući sa sobom sve do večeri, bez nade na predah... Nope.

Ali, bilo je saputnica koje nisu odolele da kupe zimske jakne za 20e, kaput za 35, i tako koješta...
I da... vukle su to po rukama celi dan...

_________________
Mislim PLAVO

U svakom slučaju, vratili smo se na istu ovu železničku stanicu u 3 o klok, kad je ceo taj kermes već bio totalno razmontiran i nestao, baš isto kao nade tih šoperki da će uspeti da ćape još koji komad garderobe po tako povoljnim cenama…

E sad, u gradu smo ostali sve do 8 uveče, što znači da je ovde bila naša najduža „stanica“. A opet mi je falilo vremena…

Priču i slike zadržaću u redosledu kako sam se kretala po gradu, i primetićete da ćemo u nailasku na znamenitosti uglavnom skakutati između tri glavne teme: doba Rima, srednjeg veka i… mestima posvećenim jednom od skorašnjih znamenitih sinova ovog grada

_________________
Mislim PLAVO

Pre nego što krenemo: da, i ovde su ljudi živeli milenijumima pre dolaska rimske vojske. Kažu da su prvobitni stanovnici bili Etrurci, pa za njima Kelti, a onda tzv. Umbri… Rimljani su došli tek u 3. veku p.n.e.


Ovde sad ide jedna sasvim off pričica:
Severozapadno od Riminija, na pola puta do Čezene, prolazi jedna plitka i neugledna rečica, koja se spušta s Apenina. Do 1933. se zvala Fiumicino, a tada su neki nalazi potvrdili da je ovo zapravo rečica koja je u svoje (tj u rimsko) doba delila teritoriju Domina Provinciarum (glavne od provincija) i provincije Cisalpska Galija. Ta linija je išla otprilike od Pize do Riminija.

Rim je bio republika kojom je vladao Senat, a u ostale provincije su postavljali konzule da vladaju u ime Republike.
Zašto je uopšte postojala granica, ako su Rimljani vladali s obe strane te crte?

Zato da označi liniju preko koje rimski generali ne smeju prevesti svoje legije pod oružjem (Opreznost je majka mudrosti - dok snaga ne po***di… il kako mu već ide ta izreka )

Kada su generali pozivani nazad u Rim, dolazili su bez oružja i bez vojske. Pa – ili dobijali nagrade ili ostajali bez glave, kako je već politička klima trenutka nalagala… Senat nije bio klub sentimentalnih dušica.

Elem, 1933. godine utvrđeno je da je ovo baš ta reka, čiji je antički naziv Rubikon.

Da, da, baš ona koju je, 10. januara 49. godine p.n.e, Gaj Julije Cezar prešao vodeći svoju (treinaestu ) legiju, nakon što je izustio čuveno „Kocka je bačena“ (Alea jacta est), a sa patriotskom namerom da Senatu ukaže na izvesne grube nedoslednosti u njihovom rukovođenju.
Taj njegov potez, naravno, bio je objava rata, a nije mu dugo ni trebalo da preuzme vlast, senatori se razbežali kud koji, a on se - šta bi drugo u toj situaciji - proglasio za Diktatora…

Ovo se smatra krajem Rimske republike, iako je tek njegov naslednik Oktavijan Avgust zapravo bio prvi rimski imperator, od 27. godine p.n.e.

Ova godina će iskrsnuti na još jednom mestu u tekstu, uskoro

_________________
Mislim PLAVO

Pošto su 7 prvih vladara Rima bili Etrurci, i (kako je nauka u skorije vreme spoznala) zapravo su oni naučili Rimljane svemu što se do skora smatralo rimskim dostignućima i nasleđem, tako je i način organizovanja naselja preuzet od Etrurske kulture.

Znamo da su im ulice bile ortogonalna mreža, da su bile postavljene u pravcu sever-jug Kardo (Cardo), i istok-zapad Dekumanus (Decumanus). Dve glavne imale su i sufiks Maximus. Te dve ulice delile su grad na osnovne četvrti, okolo je bio zaštitni zid, a na njihovom preseku je bio Forum, glavni gradski trg. Cardo Maximus je obično bila glavna ulica za trgovinu, prodavnice, zanatlije i sl.

Takav raspored je (uslovno rečeno) i do danas ostao ako pogledamo ćentro storiko, tj, ono što ostade od njega, imajući u vidu da je u Drugom ratu i Rimini bio jedan od gradova koji su izvukli deblji kraj kad je u pitanju bombardovanje od strane „saveznika“. Ovde se misli na naše saveznike, al su i nas isto bombardovali, da ne prave diskriminaciju pa da se osetimo zapostavljenima… Ili već iz nekog jednako čovekoljubivog razloga…
(Uzgredbudirečeno, u II ratu Rimini su "oslobodile" trupe koje su činili Kanađani i Grci )

Enivej… pristigli smo, dakle, na žel. stanicu, a ona se nalazi na severnom delu grada. Pa smo zato malo propešačili okolo na istok, kako bismo u grad ušli kroz glavnu kapiju, kao i svi turisti željni propisno instagramičnih prizora…

Ovako izgledaju te uličice, pored kojih su jasno vidljivi ostaci zidina… čisto da nam se naoštre očekivanja





I, dolazimo i do te kapije…

_________________
Mislim PLAVO

Zove se Arco Augustus - Avgustov slavoluk, a kapiju je podigao Rimski Senat (!), one gorepomenute 27. godine p.n.e, u čast novoimenovanog imperatora Oktavijana

Oktavijan je zapravo u okvire centralne Rimske provincije (recimo Italije), ubacio i ovaj severni deo poluostrva (Cisalpsku Galiju), pa je tako prestala potreba da se grad štiti ozbiljnom kapijom koja se zatvara ozbiljnim vratima za odbranu, već je napravljena ova varijanta kao slavoluk.

Na njoj se nalazi i odgovarajući hvalospev caru Oktavijanu. Sada je vidljiv samo jedan deo tog natpisa i to na gornjem delu od crvene opeke - jasno, dozidanom tokom srednjeg veka (u 10. ili 11.), i sa ljupkim gibelinskim "lastin repić" završetkom na vrhu.

Originalno bi trebalo da je na vrhu bila bronzana statua Oktavijana Avgusta u standardnom borbenom četvoropregu, kako je već manir ondašnjeg vremena nalagao da se predstave bogolika vladarska bića, ali ne znam koja je bila sudbina tog spomenika...


Ovo nije samo gradska kapija, ovo je i mesto gde se završava Via Flaminia, put od Rima do Jadranske obale. Odavde na sever(ozapad) obodom Apenina kreće put Via Emilia, preko Bolonje i Parme do Pjaćence (kao ključnog mesta za kontrolu Padske nizije...

Od Pjaćence se takođe putevi granaju na istok (preko Verone u kojoj još stoji taj most preko reke Adiđe - Ponte Pietra) ka Akvileji, a na zapad ka Đenovi i Pizi, gde se spajao sa Via Aurelia – putem koji je spajao Rim sa Pizom...
Okolonaokolo i preko planine…


Rimini je bio i velika luka onog doba, sve u svemu, grad bitan i za trgovinu, transport, a i za vojnu logistiku

_________________
Mislim PLAVO

Ispred kapije postavljen je bilbord koji pokazuje kako je grad izgledao u rimsko doba, a ja nisam imala strpljenja da čekam da se raziđe narod da lepo slikam, pa evo kradem sa neta…


Lepo, baš. I tu moram da podsetim i sebe i vas da je u Drugom ratu ozbiljno razbucan, i da istorijski centar i nije više onoliko istorijski koliko je nekad bio… čisto da se ne razočaramo mnogo


Ok, idemo lagano… centralnom ulicom (Decumanus Maximus) koja se sad zove Via Augusto, i nakon ulaska kroz tu neverovatnu kapiju… paaaa… recimo da taj deo grada nije baš privlačan sa turističkog aspekta, tako da ni njega nisam fotkala…

Sve dok se ne približismo (svega par minuta kasnije, zaista je sasvim malen) samom središtu grada.
E, tu je jedna interesantna crkvica, tj. hram – svetog Antonija (Ante) Padovskog


Ovo je jedan vrlo zanimljiv katolički svetac, veruje se da moliocima pomaže u pronalaženju izgubljenih vrednih stvari, čak i nestalih osoba!

Bio je franjevački kaluđer sa samog početka postojanja reda (toliko sa početka, da je i lično upoznao sv. Franju iz Azizija ) i to jedan od onih „zlatoustih“ propovednika nadahnutih Duhom svetim, toliko su njegove reči ostavljale utisak…

… ne samo na ljudska bića.

Postoje dve anegdote o njegovom životu i propovedanju koje su vezane za Rimini, tj. kažu da su se desile u ovom gradu:
Prva kaže da se jednom, dok je propovedao na obali mora – pošto ljudi nisu baš hteli da ga slušaju – okrenuo narodu leđima i počeo da govori ka moru, a onda su ribe počele da se okupljaju u ogromnom broju, pa su i ljudi prišli, zapanjeni tim prizorom, da vide šta se zbiva i da poslušaju njegove mudre reči…

Druga pričica kaže da je jednom prilikom propovedao na gradskom trgu (baš na ovom mestu gde je podignut hram) o važnosti i svetosti pričešća. Ljudi ni tada nisu baš bili uvereni, ali se desilo da je trgom prošao neki trgovac vodeći na uzici magare. Baš je u tom momentu i na tom mestu magare zastalo i poklonilo se, pa su ljudi najzad videli to kao znak da treba da se pokaju što nisu u stanju da prepoznaju svetost koju čak i beslovesna bića vide i razumeju…




Na sledećoj fotki se vidi na sred trga taj „centar“, obeleženi krug na mestu gde se seku dve glavne gradske ulice.



Tu smo se rastali sa vodičem i krenuli u samostalno istraživanje…
Da bacimo pogled na tu ukrštenu ulicu, Cardo Maximus, kojom treba da krenemo natrag do ž.stanice kad se budemo vraćali (avaj!) ka autobusu i ka Srbiji...


Ja sam se uputila dalje pravo istom ulicom, ka onom mostu s druge strane grada kojim započinje Via Emilija i koji je jedna od te preostale dve rimske atrakcije...



a evo da vidite i šta sam usput fotkala

_________________
Mislim PLAVO

Najpre, naravno, Gaj Julije Cezar, isti onaj što je bacao kockice na Rubikonu…



… a sad eto „ćami ćekajući“ u jednom ćošku ovog (okruglog) centralnog trga.
Kako i zašto, pitate se vi?
Ovakoooo…

Da li je ili nije ona već ranije pomenuta rečica baš taj istorijski Rubikon – nauka nije sasvim sigurna ni danas. A nije bila sigurna ni 1933. godine.
Međutim, kako piše na onim nekim sveznajućim šoljama za kafu: Pravilo br 1 glasi: Nikad se ne zna ko je u pravu ali se zna ko je šef, dok Pravilo br 2 decidirano tvrdi: Šef je uvek u pravu…

E, te ’33. godine šef je bio izvesni wannabe nastavljač tradicije Rimskog carstva verzije 3.0, pa je u tu svrhu na sred ovog trga postavio bronzani kip utemeljivača prvog, tj originalnog Rimskog carstva – narečenog Julija, a trg je nazvan njegovim imenom.

Nakon toga, svake godine na martovske ide ispred ovog spomenika su faš.isti italije paradirali i slavili… Svake godine za svog mandata, dok Rimini nije ajrecimo oslobođen, je li.
E, u tim njihovim „poslednjim vremenima“, 1944. godine, na trgu su streljali tri partizana, baš ispred samog spomenika…

Po oslobođenju, trg je rinejmovan u „Trg tri mučenika“, a Cezarova statua (znamen one neslavne istorijske epizode Italije) je najpre skembana u neki magacin, a potom i zakopana u jedan od rovova koji su preostali posle bitaka oko grada…

I tako je sledećih desetak godina i on siroma bio pokojan.

Polovinom pedesetih, iskopaše ga u nekom momentu vatrogasci i predaše ga vojsci, da se postavi u nekoj kasarni u okolini, koja je zadržala Julijevo ime…

A onda, joooš kasnije, grad napravi kopiju te statue i vrati ga na isti ovaj trg, al malo ’nako, s ćoška, politički korektno…

...dok prvobitni beli mermerni postament na centralnom mestu trga i dalje stoji prazan, eno se vidi na slici gde sam u prolazu fotkala Cardo Maximus...

_________________
Mislim PLAVO

Procitala polovinu stiva! Nauzivala se u uliculjcima, trgovima, bastama i dvorcima...vinima...pricama...novembar uopste nije pokvario dozivljaj!

_________________
svuda podji, na tasos dodji!

Ostavite me ovde!

_________________
svuda podji, na tasos dodji!

Preneti u "Nas kuvar"!

_________________
svuda podji, na tasos dodji!

Mislila sam da se tamo kači samo ono što smo isprobali da skuvamo?
Al biće još nekih receptića do kraja ove sage

(ako treba, lako ćemo ih turiti u Kuvar)



P.S. Zar baš u poslastičarnici da te ostavimo…?

_________________
Mislim PLAVO

Još jedna usputna sličica trga u srednjevekovnom maniru – Piazza Cavour

Toliko je lep i svašta nešto na njemu ima, ali sam ja samo protrčala pored njega, dvared… I okinula svega par fotkica. Nažalost.

Al’ me to neće sprečiti da vam ispričam i tu pričicu, pa kad budete išli tamo, da možete lepo i natenane da razgledate i odmotate taj film u svojoj glavi

Fotka dnevna:


U prvom planu je Palazzo Garampi iz 16. veka, koja sada ima funkciju gradske kuće.

Levo od nje se u nizu nalaze još dve lepe zgrade, jedna iz 13. a druga iz 14. veka, danas u odličnom stanju, pošto su restaurirane 1916. godine, nakon razornog zemljotresa.
Evo i kako one pobliže izgledaju

 

Prva (viša) je Palazzo dell'Arengo, izgrađena na samom početku 13 veka i bila je ondašnja gradska kuća i sud. Pošto je u ta vremena pravda deljena javno, na tremu se nalazio jedan veliki kamen, gde su izvršavane kazne dužnicima neplatišama – tri batine po goloj zadnjici.

Što li je ukinuto javno kažnjavanje osuđenih prestupnika?

Nego, ček, ima i morbidnije…

Leva zgrada u tom nizu je Palazzo del Podesta. Podesta je… ne baš gradonačelnik, više kao… zapovednik grada, civilno/vojni u istoj osobi. Glavni baja, recimo… a ovo je palata u kojoj je i živeo i vladao.
E, vidite kako ima tri lepa gotička luka, čijoj se estetici danas divimo?
U ona doba taj prostor nije bio zatvoren/zastakljen, već je bila lođa.

A na srednjem od tih lukova stajala su montirana vešala.
U redovnoj upotrebi…


Kad smo već kod zabave za narodne mase, u čelo trga smešteno je pozorište, Teatro Galli, to je na gornjoj slici ona neoklasična zgrada od crvene opeke sa vizuelno upečatljivim belim jonskim stubovima.
Dizajnirana i izgrađena 1840, na mestu prethodne drvene pozorišne zgrade…
To nije ovo što sad vidimo.
Rekosmo već da je grad žestoko stradao od bombardovanja u Drugom ratu, pa je tako i zgrada pozorišta bila srušena skroz. Restauracija prema originalnim nacrtima je počela tek 2014, a stavljena je u funkciju 2018. godine…

Na ovom trgu (prekoputa Pl. Arengo) nalazi se i stara Riblja pijaca, i zgrada i institucija
Nemojte je propustiti kao ja…

_________________
Mislim PLAVO

Što sam toliko žurila?
Eh… sunce se već poprilično naginjalo zapadu, a ja sam imala PLAN!
Plan – da uslikam po dnevnom svetlu još neka fantastična mesta van samog starog grada…

Elem, rekosmo da kroz grad ide jedna široka glavna ulica, od Avgustovog luka pa na drugi kraj…

Na tom naspramnom kraju je drugi suvenir iz rimskog doba - prelepi Tiberijev most (Ponte di Tiberio) izgrađen od belog istarskog kamena. Njegova gradnja je započeta za vladavine Oktavijana Avgusta, a završena u vreme njegovog naslednika, drugog po redu rimskog cara, Tiberija, godine 21.

Stoji, dakle 2002 godine.
Ima još rimskih mostova i po ostatku Evrope, ne samo po Italiji, solidan im rok trajanja…
Ovaj most i dalje se koristi, doduše – od nedavno isključivo za pešake i bicikliste, za vozila je zabranjen saobraćaj. Ipak treba poštovati njegove godine

Elem, izvorno se nalazio iznad rečice po imenu Marekija (Marecchia – Marica? ), a danas je korito reke malo zapadnije, a ovde se nalazi kanal-marina, čiji slepi krak završava u parkiću 25. aprila. ( datum nije datum, nego ime parka)

Neverovatan je. (Čitaj: ja se ložim na estetiku kamenih arhitektonskih struktura )
Broj njegovih fotki će da posvedoči koliko…










Kanal na ovom kraju jeste "slepo crevce", ali verujem da su ipak regulisali da postoji protok - voda je bistra, i nema ni traga od neke trske, žabokrečine, niti ičeg što bi ličilo na baru

_________________
Mislim PLAVO

Reka se pomerila.
Pa, da budemo precizni, meandrirala je ionako, taj kraj (kao i cela Padska nizija, a valjda i sve nizije bogate vodom) je bio močvaran, jer se reka izlivala i šetala kako je htela…

Rimljani su malo uredili korito pa stavili most i sagradili put.

No, i mnooogo kasnije, u srednjem veku, reka je i dalje plavila taj pojas, ali su ljudi tu ipak napravili naselje, tik s one strane mosta.
Napravljeno je kao ribarsko selo u podgrađu, i nazvano je San Đulijano. Borgo San Giuliano.

Reka ga je, dakle, često plavila. Nije imalo odvodne kanale, niti kanalizaciju (u srednjem veku je ni gradovi nisu imali, a kamoli sela). Bio je na zlu glasu kao prenaseljeno stecište kriminalaca, siromaha, prostitucije i svih sumnjivih lica i sumnjivih rabota – bio je od takvih predgrađa, kakva su zapravo postojala u svim ondašnjim gradovima… a postoje vala i u današnjim.


Posle Drugog rata, situacija im se izmenila nabolje, ali su tu i dalje stanovali uglavnom ribari i moreplovci. Kako je Rimini kao turističko mesto doživeo procvat, tako se i ova komuna dosetila da bi bilo zgodno gricnuti deo tog kolača.

Kako to uraditi? Lako: ulični vašar, klopa, muzika, teatar, vatromet, i - Festa del Borgo San Giuliano je rođena, 1979. godine. Dovoljno je dobro uspelo da zasluži da bude ponovljeno 1980, a od tada je bijenale, održava se svake parne godine prvog vikenda u septembru.

Elem, svake godine postojala je „tema“ festivala, i u skladu s time su umetnici oslikavali murale na kućama ove četvrti koji su tu ostajali dve godine, da bi se za narednu feštu sve prekrečilo i krenulo iznova, sve dok… 1994. godine nije zadata jedna posebna tema, koja je toliko „pogodila žicu“, da je ostala trajna, i murali se više nisu skidali, samo se dodaju novi.

Ta tema je Federico Felini.

Felini je rođen u Riminiju, i mnogi ćoškovi ovog grada su našli mesto u njegovim filmovima. Voleo je Rimini, i Rimini voli njega…

Scene iz Felinijevog života, kao i nadrealne scene iz njegovih filmova našle su se oslikane na fasadama ovih šarenih kućica, koje i same deluju prilično nerealno…

Ovo mesto danas je jedan od onih prizora u ovom gradu koje nikako ne treba propustiti.

Fotke?
Ima, ima…

_________________
Mislim PLAVO