Putovanja u srcu

Nakon skoro 20 godina, spletom raznih okolnosti, našla sam se ponovo na crnogorskom primorju.

Utorak, sreda...

Sestra je došla sa ćerkicom na 15 dana, iz Čikaga. Vreme u Srbiji loše. Nije ni za šetnju, a kamoli za bazen, akva - park i sl. Plivati se može po ulicama. Rođaci dosadni, svaki dan bi neko da svrati. Dragoceno zajedničko vreme jede nam ko stigne. Nervoza... Došle su na letovanje... Ako sada ne osete leto, kada se vrate kući, nema više prilike za odmor ove godine...

Četvrtak...
Stigosmo da se poigramo kratko u Tašmajdanskom parku. Počinje da duva, lomi, kiša samo što nije. Temperatura se srozava... Prašine pune oči… Beži kući...

- Haj'mo sutra na more!
- A? Gde?
-U CG. Šta misliš?
- Šta da mislim? Otkud znam! Nisam ni razmišljala...
- Šta ima veze, na 7 dana, ne može biti baš mnogo loše, a? Bata je juče otišao u Bečiće. Da idemo i mi tamo? Deca će taman da se druže. Lapa je plaža, Budva je blizu...
- Pa... dobro... ako ti želiš...
- Sad ću da nađem nešto! Koliko otprilike košta normalna soba?
- Predstavu nemam... nisam gledala... 30, 40 evrića...
Samo...znaš… ja bi trebalo da budem na poslu sledećeg četvrtka. (prvi put diša naglasio da nas sve očekuje i da izgovora nema... a planirala sam već da molim da me nema negde u avgustu... uh... )
- A? Stvarno? Zar nemaš ti 3 meseca slobodno?!
- xvy653l9"!$#%...
- OK, ja ću da tražim sad nešto, a ti ujutru idi pitaj čoveka. Ako te ne pusti... mislim ... neće valjda... kažeš da je dobar čovek?

Nađe ona tako vilu San Marco u Bečićima, u koju je danas otišao i naš brat sa porodicom. Divno! 300 i nešto evrića za 7 dana, 3 odrasle osobe i 1 dete, 400m od mora, bliže Rafailovićima... Javljaju nam da je u brdu, treba desetak minuta do plaže, ali nije loše... Rezervišemo. Još samo da ja saznam idem li i možemo i autobuske karte da rezervišemo...

Petak...

Lije, pljušti, 14 stepeni, jezivo...

Devojke odoše da ''svete vodicu'', tramvajem, pa busom (detetu zanimljivo ). Dan idealan za posetu preostaloj rodbini... a ja na posao... Diša samo što je otišao. Srećom, pomoćnik je tu... ludnica, dan za žalbe malih maturanata... samo ja nedostajem sa pitanjem da idem malo na more... Međutim, (za jednu Milku ) dođosmo do dogovora. Razumevanje postoji, neće škola propasti bez mene. Gubim se iz grotla što brže mogu...

Idem sutra na more! Sa mamom i sestrom! Juhu! Poslednji put smo u ovom sastavu išle 1993. U Budvu. U Bečićima smo bili 80 i neke... Sad imamo i moju princezu, ljubi je tetka. Naše prvo zajedničko letovanje!
Iskopavaj letnje stvari, pakuj se... a napolju jesen...

Veče… Sestri đavo ne da mira. Nastavlja da gleda smeštaj po Bečićima. Nailazi na odličnu ponudu - Sunset II, 500m od plaže, kompleks sa dva bazena, pogled na Sveti Stefan, bliže Budvi ... 150 evrića za sve nas, za 7 dana. Kupljeno! Jedino nas brine ovih 500m uz i niz brdo… Dete nenaviknuto na (dugo) hodanje, baba defektna u noge nakon operacije stopala, sestra hoda samo na traci u teretani, ja razmažena tasoskim uslovima letovanja… Ma, snaći ćemo se, važno je da smo zajedno!

_________________

Subota…

Četiri žene ne mogu bez po jednog kofera na put, svejedno na koliko dana idu. Iako smo pomislile da ćemo uspeti da se iskontrolišemo i krenemo sa samo 3 kofera, jednim frižiderom i dve priručne torbe, kolicima za dete i kesom sa šeširima, nismo uspele. Trebalo je videti tu gomiletinu stvari koju je Kića jedva spakovao u Škodilaka. Ostalo je u jednom ćošku na zadnjem sedištu malo mesta. Skupismo se tu nas dve. Jedan kofer pretio nam je sve vreme nad glavom. Ne znam kako je detetu, naviknutom na sopstveno sedište i prostor u kolima, sve ovo izgledalo. Na trenutke mi je delovala prestravljeno. Sreća da je stanica relativno blizu… I vozač busa se zapanjio kada je video gomilu kofera za Bečiće. Nije se nudio da ubaci kofere, morale smo same. Ko nam je kriv?!

Krećemo polupraznim Fudeksovim busom. Svako se širi na po dva sedišta – odlično! Prijatna atmosfera, vodič nas služi čokoladicama, nudi sokiće, lepa muzika, TV radi, ima toalet u busu. Prva pauza biće na Zlatiboru, sledeća pred Podgoricom. Čini mi se da je malo pauza za toliki put…
Do Ljiga je vožnja bila prijatna, a onda se vozač zaigrao. Ubeđena sam da u slobodno vreme igra neku auto – igricu, pa to ludilo prenosi i na pravu vožnju. Vozio je zaista ludački! Jedva sam čekala da ga kolega zameni.

Prva pauza je ‘’Kod Loja’’ , negde na Zlatiboru. Piškenje - 50 dinara. Čisto je, ima sve što je neophodno. Baba sera stražari ispred vrata, pa nedostaje malo privatnosti.

Smena vozača … nadala sam se da će biti bolje, ali, avaj! Drugar još gori! Kanjon Morače ne znam kako sam preživela. Vozili su bar 100km/h, preticali, zanosili, kočili, strašno... Što je mnogo – mnogo je!

Dete je, srećom, prespavalo ceo put. Nijednom nije spala sa sedišta. Nas tri nismo trenule. Ljudi komentarišu međusobno, retko ko spava, ali niko ne reaguje. Malo je falilo da pozovem policiju.

Na granici gubimo 1 sat, a gužve nema.

Na drugoj pauzi, negde pred Podgoricom, jedna putnica reče da deset godina ide sa njima i da nikada ovako nije putovala. Na ovom mestu obično su oko 6 ujutru, a sada je 4h! Dva sata brža vožnja, ej!

Piškenje van restorana – 0,50 e, sa svećama po kazančićima, bez vode. Romantično, nema šta! U restoranu je besplatno, ali nema ni sveća, ni vode, ni vazduha. Dobro došli u ekološku državu!

Molim Boga da na našem brdu ima i struje i vode…

Teši me što je ostalo još 90 minuta puta… mi ćemo ga preći, verovatno, za 45’… valjda ćemo izdržati…
Pita me jedan tata znam li gde ima bazena, čuo je da se prethodna smena nijednom nije okupala u moru. Eeee, gospodine, 20 godina nisam ni razmišljala o CG, a kamoli saznala gde ima javnih bazena…
A more? Nemoguće da će biti hladno, od hladnoće smo pobegle!

Usput detetu pokazujemo šta je planina, šta brdo, jezero, more, ostrvo… nije imala priliku da vidi planinu do sad… oduševljena je!

_________________

Nedelja…

Nakon 10,5h vožnje (uključujući i 2x30 min. pauze i 1h stajanja na granicama), stižemo pre 6h u Bečiće, kod Hotela Mediteran. Počinje da pada kišica. Potpuno je oblačno, ali toplo. Malkice smo nesrećne. Nahvatasmo ‘’taxistu’’ koji nas za 5e prevozi do kompleksa. Vožnja traje 1 minut, a pakovanje kofera u kola - 4 minuta. Odmah nam govori koji je market najjeftiniji, gde peku meso za DŽ, kuda do plaže… Iznenađene smo ljubaznošću…

Stižemo u kompleks Sunset pre svitanja. Dopada nam se. Pogled je divan. Ne smeta nam rominjanje kiše i vetar.





‘’Taxista’’ nam nudi svoj telefon da pozovemo menadžera. Opet smo prijatno iznenađene.

Budimo ga, nije oduševljen, ali sa’ će da se dovuče… Tražio nas je bar 10 minuta. Kad je video koliko stvari ima oko nas, probudio se momentalno! Pozlilo mu je kada je shvatio da smo ostavljene na pogrešnoj rampi, pa sad sve stvari treba preneti preko 1000 stepenika u lift, iz lifta opet stepenicama… i nama je pozlilo… ko nam je kriv?!

Smešta nas u sobu, iako je prijem od 12h. Nije siguran da je to ta koju smo rezervisali, ali nema veze… nama se sviđa. Kaže, sačekaćemo sobaricu, malo se uspavala, doći će… Raskomotite se, veli…



Terasa zaklonjena drvetom je bila naša, a ova pre nje, sa stepeništem, je ta druga soba u koju bi trebalo da pređemo.



Dočekasmo i mlađanu sobaricu, zasusmo je pitanjima i zahtevima… donela nam je peškire i zamolila nas da je pustimo da popije kafu, sad je ustala, ne vidi na oči… Kaže, moraćemo u susedni apartman, ovaj nije naš… naš će biti spreman posle 12h… stalno neka za*ebancija, reče i ode da pije kaficu… doći će glavni menadžer posle 9h… Slatko se ismejasmo na ovakvu opuštenost u komunikaciji.

OK… nećemo se raspakivati… hvala im i na ovome što ne stojimo na ulici…

Dete je zaspalo čim je videlo krevet, baba poluživa, drema, a nas dve, uprkos jezivom putovanju, k’o leptirići, ne znamo gde bismo pre! Dopadaju nam se bazeni i mir u naselju. Odlazimo do plaže i da upoznamo okolinu, dok nam ne srede sobu. Rekoše da možemo da pređemo kad hoćemo, da ne čekamo njih da nas se sete… totalna opuštencija…


Srećne smo što imamo prodavnicu na 50m i deku koji prodaje voće i povrće odmah do nas. Do plaže se stiže strmom ulicom, prilično uskom, pa preko magistrale mostićem. Izlazi se kod Hotela Splendid. Nije strašno… nizbrdo… bez plažnih skalamerija…











Nema gužve, u vodi nikog, rano je još…













Prošetale smo nekoliko km, duž cele plaže, popile kaficu, osmotrile kafiće i restorane, cene ležaljki, ošacovale nove hotele, kupile domaće smokve, ignorisale oblačnost, uživale… Konobar nas u 12h pozdravio sa ‘’Dobro jutro!’’... Smejemo se… Ruski jezik svuda oko nas, maternjeg skoro niđe…











Do mostića se mora stepeništem ili ovom bolesno strmom stazom, namenjenom za kolica.





Vraćamo se usponom, koji nam pada veoma teško, nakon opuštanja na plaži. Zastajemo nekoliko puta, a ja već osećam bol u listovima… teško meni!
Spazile smo da je neko već preneo naše kofere u susedni apartman. Bio je brat da vidi da li smo stigle i ponudio se da pomogne. Kičma ga je mučila do kraja letovanja od tolikog tereta.

_________________

ODMOR može da počne!

Krajičkom oka ugledasmo naše dete koje zamače iza drveta, ka staroj sobi. Pojavljuje se baba, ali deteta nigde.
- Zar nije sa vama? Sad je istrčala, zajedno smo zaključavale vrata!

Celu budvansku opštinu probudile smo urlicima dozivajući dete. Jednostavno je nestala, nigde je nema! Ne treba da pričam kako smo se osećale prilazeći bazenima tražeći je. Pretrčale smo kilometre za predugih 10-15 minuta. Uzbunile smo sve goste i upravu. U staru sobu vraćale smo se 3 puta i nismo je videle. Ne javlja se! Sestra tvrdi da ne bi daleko otišla i priznaje da ima problem da često neće da se odazove ni iz susedne sobe.
Babi je ripio pritisak, meni šećer, lupanje naših srca čulo se do Petrovca… sestra je bila bela kao kreč, jarko crvenih obraza. Katastrofa! Očaj! Mislila sam da ću da se srušim…

Četvrti put se vraćam ka staroj sobi. Učini mi se da se zavesa pomerila. Ugledala sam naše uplakano dete kako pokušava da otvori vrata terase. Ne mogu da otključam ulazna vrata, dete ih je iznutra zaključalo u panici. Baba uskače preko terase. Sreća pa nisu zaključana i ta vrata. Dete je opet sa nama! Olakšanje…

Igrala se žmurke, reče kada smo joj dale priliku da progovori. Kad je ugledala mamu i mene, sakrila se. Zamotala se u draperiju i ćutala kada smo je tražili po sobi. Ni sada nam nije jasno kako je to izvela, kada smo sve pomerale, pa i te zavese! Babi nije jasno ni kako se u sobu vratila, kada su zajedno iz nje izašle i zaključale je. Jednoga dana, dete će nam sigurno to otkriti…

Očajan početak odmora, ali verujemo da će biti bolje…

Prelazimo u novu sobu. Manja je, nema 4. kreveta, nema mašine za veš, nema ‘’bordo draperija za potpunu uživanciju’’… Sestra ne prašta ovakve stvari. Zove vlasnicu, ali ne javlja se pre 16h, radi. Ni menadžer nije tu, radi dvokratno, ne može ceo dan da izdrži. I on će se dovući posle 16h. Sobarica se krije od nas… Opet nema raspakivanja, jer ne želimo da ostanemo tu. Hoćemo nazad u staru sobu.

Babi se glava od pretrpljenog stresa raspada. Noge ne oseća od jurcanja. Mi, potpuno iscrpljene, sa bolom u glavi i nogama, ma celom telu, sa detetom odlazimo na bazen, 10 koraka od sobe. Voda ‘ ladna, ne kupa nam se.

Lovimo internet po naselju. Ima 9 veza, ali nijedna ne radi baš sad kad nam je neophodno. Viber nam je spas za razgovore koji slede. Uspevamo da uspostavimo veze i izborimo se za staru sobu, a stvari nam menadžer lično prenosi. Meni ne pada na pamet više ni prstom da mrdnem, sve i da imam snage.
Pozlilo je i njemu od tereta. Izvinjava se zbog nesporazuma. Da bar brat nije bio ljubazan još jutros, ne bismo se opet seljakale. (Sledećeg jutra su u tu manju sobu stigli krupni mama i tata sa poveće dvoje dece. Nije nam baš jasno kako su se spakovali u 3 kreveta. )

Izvinjavam se što nisam pospremila sobu









Tek sad ODMOR može da počne!

_________________

Ponedeljak, utorak, sreda…

Prva dva dana bilo je povremeno sunčano, vetrovito i umereno toplo. Kad se navuku oblaci, oblači se sve što se ima pri ruci i zamotava se u peškire. U vodu se i ne ide. Do članka i nazad.

Dete je očajno jer ne može da pravi kule od peska. Nema ga. Prevrće onaj šljunak, dosađuje se. Društva nema. U vodu neće ni za dva sladoleda. Ni ne teramo je, nećemo ni mi. L E D A R A!

Trećeg dana kupujemo bazenčić, da bismo je bar malo osolili. I babi je zgodno, zbog terapije za noge. Obe brčkaju samo noge. Dete sedi na kofici, da slučajno ne dodirne guzom ledenu vodu iz bazenčića.

Narednih dana manje smo išle na plažu, jer svrhe nije bilo. Rešile smo da iskoristimo prednost smeštaja – bazene. Dete je proplivalo i konačno uživalo. Vreme je, konačno, pravo morsko.

Kompleks se lagano punio (uglavnom Rusima) , što se videlo po gužvi na parkingu i bazenima. U sezoni ne smem ni da zamislim kako je. Naš termin je bio odličan za uživanje. Moguće je dovesti i goste da uživaju.

Na druge plaže nismo išle, nije nam odgovaralo. Bile smo dva puta u Budvi, uveče. Mini busevi voze na 10 minuta, cena je 0.50e. Poslednji iz Budve je u 1h. A tamo… od vašara do kulturice kod Starog grada. Plaćale smo 1,5e da nas taksista izvuče uz naše brdo tih 500m, jer dete obično spava, a baba ne zna ni sama kako je hodala i dotle. Nije da su oduševljeno pristajali na kratke vožnje, ali smo uspevale da ih šarmiramo. Hvala im!

Cene hrane po prodavnicama su malo jače nego u Beogradu. Dve ležaljke + sucobran - od 6 do 10 i više evrića. Dodatna ležaljka je 2 evrića. Espreso na plaži je 1,5 evrić. Brza hrana 2, 3 evra, porcije od 5e pa nadalje. Imaju varijantu dnevnog menija - supu, jelo i salatu za 5 evra. Ništa posebno, probale smo. Usluga - uglavnom jadna.
Cene menjaju od 1. jula, kada im počinje sezona.
Miris mora osetih samo malo u Budvi. Posekli su šumu koju pamtim iz detinjstva...













Subota

Večeras idemo kući. Provodimo dan na bazenima i u pakovanju.


















Koliko su CG opušteni govori i to što taksista nije došao u dogovoreno vreme da nas vozi na stanicu u povratku, iako smo dva puta zvale da potvrdimo rezervaciju u to i to vreme. Spletom srećnih okolnosti, naišao je neki drugi, ali smo baba i ja morale peške. Sreća pa nismo morale i kofere da vučemo!

Vožnja u povratku malo prijatnija, ali krivine ostavljaju posledice. Dvadesetak putnika u busu, opet se širimo… Satima traje vijuganje, spavanja nema, brzo voze, za moj ukus, pod takvim uslovima… Minimalno zadržavanje na granicama. Putovali smo 13 sati.

**************************************************************************************************
Sve u svemu, da nismo odabrale ovaj smeštaj, propale bismo.

Smeštaj preporučujem na početku ili kraju sezone. Vlasnici apartmana su različiti, kao i izgled i cene smeštaja - od 35 do 130 za noć. Mi smo imale ludu sreću i fantastično prošle.
Vode je bilo uvek. Bazeni su čisti, uređeno je, tiho i mirno. WiFi je OK radio, samo se treba povezati na pravu mrežu u zavisnosti od dela gde se nalazite.

Naša terasa bila je u hladu tokom celog dana. Samo povremeno provirilo bi sunce po ćoškovima. U opisu je stajalo da je terasa okrenuta ka moru. Tačno je. Ne vidi se more, ali jeste ka njemu okrenuta.
Oba bazena su na 10 koraka od sobe. Na uzbrdicu do plaže/šetališta navikne se brzo. Ko ide kolima, ne bi mogao lako da nađe manu smeštaju.

Ovo kratko letovanje evociralo je mnoge uspomene. Svakodnevno smo se prisećale gde smo i šta radile kao male. Stene na plaži koje pamtimo još nisu sklonili. Iza njih sam se krila kada sam bežala od fotoaparata… Na putu do sobe, u kiosku, kupovali smo Fruktalove sokove od šargarepe, a tetka je u Budvu išla po parizer… Sa istim ovim bratom baš u Bečićima smo letovale. Sada su njegova devojčica i devojčica moje sestre, koje su se upoznale nekoliko dana ranije, bile u istoj situaciji. Imaće slične uspomene i .

Mnogo toga se i promenilo… na pjenu od mora su skupi hoteli. Mi smo stariji, otkrili smo neke nove, čistije, ljubaznije, toplije destinacije…

Do neke sledeće slučajne prilike, pozdrav iz Bečića!

_________________

Saaavrrrseeenooo!

Uprkos svim nevoljama, ovo zvuci sjajno! I slike su lepe! Hvala sto si ovo sve podelila s nama!
Sto se tice "gubljenja dece", vec sam pisala ranije....ceru (koja je bila ekstremno mirno dete!), "gubila" sam dvaput u Canju- "nestajala" je na korak od nas! Sreca, kao i u vasem slucaju, sve se dobro zavrsilo!

_________________
svuda podji, na tasos dodji!

Ja cu biti iskren kao i uvek jedino ste uzivale izgleda u tome sto ste zajedno. Odlazak na more bez kupanja u moru naravno da nikome nije u prvom planu, jos i ti oblacni dani i hladno vreme... cak se i na slikama vidi sumorno i tmurno vreme. Cim se tu samo rusi kupaju sve je jasno


Ovo jezivo izgleda...sta je ovo...plaza?! bar se vidi kako se korisno mogu iskoristiti kamencuge na plazi
Tvoj opis potvrdjuje da crnogorci apsolutno zasluzeno iz godine u godinu imaju sve manje turista.



Sram vas bilo pustate baku sa povredjenim stopalom da glumi Dzejmsa Bonda


Tvoj putopis ko i sto si nas navikla: temeljan, sadrzajan sa svim neophodnim informacijama, duhovit, zabavan, sa lepim slikama (to sto negde negde lepota prirode i plaza nije da padnes na dupe nisi ti kriva). Bravo za trud i utroseno vreme...to ponavljam vec ko papagaj

_________________
https://www.youtube.com/watch?v=jct2YlbaXBg&feature=youtu.be

Lepa priča u tvom stilu, sa sve dramskim zapletom i srećnim finalom. Sve probleme, koje ste imale opisala si na duhovit način, kao i u putopisu o Americi. Kada se pogleda sa distance, preovladava ono što vam je bilo lepo, a ono manje lepo postaje pomalo komično. Važno je da ste vi bile zajedno i da ste uživale, što se iz tvoje priče i vidi. Sviđa mi se vila u kojoj ste odsele, izgleda lepo sređena sama ulica i bazenčić je simpatičan, ali pogled je strava.

Drago mi je da ti je prijala priča.



Bilo je dana kada se ni Rusi nisu kupali.

Na slici je deo plaže gde je bila najveća gužva Ovo je slikano prvog, tmurnog jutra, ali od 1. jula tu iglu nisi mogao da baciš.

Takva joj uloga bila u tom trenutku. Jadnica...
Hvala!



Da, bilo nam baš lepo, uprkos hladnom moru. Uspele smo da budemo zajedno, a to je i bio glavni cilj.
Smeštaj je zaista odličan. Otišla bih tamo nekad opet, kad budem imala višak novca i vremena, ali avionom ili svojim kolima, van sezone, na odmor. Kupanje u moru ne bi mi bilo prioritet.

_________________

Pa da, posle onih belopeščanih plaža i toplog Egejskog mora, sigurno je teško hodati po ovim kamenčićima i izdržati osetno hladnije more. Mada i ja mislim da ima na crnogorskom primorju šta da se vidi, odnosno prošetati svukuda van sezone.

Zmajo !

Zahvlajujući tebi i Crna Gora ''ne osta prazna''.

Duhovito, zanimljivo - zmajski stil

_________________
Govorim tiho i nosim psa sa sobom ...

Hvala, Jeco!

Da mi je neko prič'o da ću otvoriti ovu temu...

_________________

Lepo, lepo, kao i u ek od tebe Zmajo. Zamisli kuca vam je biila ulica do ulice gde je nasa kuca u Becicima. U kojoj ja nisam bila vec 10 godina, to jest od kada otkrih Tasos. Tako da se sve izmeniilo, jedva prepoznajem.

_________________
Imamo naš forum!

Jeste li dugo letovali ovde? Ovaj kraj je super za smeštaj.
Tek će da se promeni, mnoga brda su gradilišta...

_________________

Lepa prica ..ali moram se sloziti sa del Pierom, more nije more po meni dok se dobro ne osoli guza...ali Boze moj na vremenske prilike niko od nas ne moze da utice.
Generalno mislim da Crna Gora ima sta da pokaze, gde da se proseta, uredjena setalista pored mora u gotovo svakom mestu, bar koliko ja pamtim su njihova prednost. Ali more...jasno, ne moze da se poredi sa Egejskim ili Jonskim svejedno.....Grcka pruza mnoooogo vise i daleko raznovrsnije mogucosti.
No, dobro je iskoristiiti ovakve prilike... pobeci iz sumorne svakodnevnice, kakva je kod nas bila tih dana, red oblaka i red kise.....jasno ni tamo nije moglo biti drasticno bolje, ali more je more i ako nista drugo dobro je udahnuti malo svezeg morskog vazduha.