Bliže turskom nego grčkom kopnu, u Egejskom moru, gde plavetnilo neba i mora prestaje da se razlikuje, leži ostrvo koje ostaje izvan turističkih tokova, očuvan u svojoj jednostavnosti i tišini. Ostrvo surovih litica, skrivenih uvala, bele arhitekture i mirisa divljeg origana i kapra. Mesto gde vreme usporava, a duša diše dublje. Pokušaću da rečima sa kojima nisam toliko vešt prenesem ono što se na Amorgosu doživljava srcem — od strmih stepenica Hore do pogleda sa manastira Hozoviotissa, od tišine usamljenih plaža do žamora u restoranima tokom večernjih šetnji. Ako ste ikada maštali o mestu gde se svet zaboravlja, a život ponovo otkriva — možda ste već, a da to niste znali, sanjali o Amorgosu.
Amorgos je postao svetski poznat zahvaljujući kultnom francuskom filmu "The Big Blue" (Le Grand Bleu) iz 1988. godine, reditelja Luka Besona. Film, koji prati takmičenje u ronjenju na dah, sniman je delimično upravo na Amorgosu, a prizori manastira Hozoviotissa i tirkiznog mora ostavili su snažan vizuelni utisak koji i danas privlači filmske entuzijaste na ostrvo.
Na Amorgosu je pronađen jedan od najstarijih poznatih primera grčke poezije — "Pesma o cicadi" (tzv. Amorgos Hymn), koja potiče iz antičkog perioda. Peva o prirodi, životu i božanstvima, a smatra se jednim od retkih tekstova tog doba koji slavi svakodnevicu i zemaljske radosti.
Mnogi turisti kažu da Amorgos deluje "prazno" čak i u špicu sezone. Razlog za to je što ostrvo ima samo oko 2.000 stanovnika, raspoređenih u nekoliko sela, i nema aerodrom. Do njega se stiže isključivo trajektom, što ga čini idealnim mestom za one koji žele da "pobegnu" iz sveta — bukvalno i simbolično.
Poreklo imena Amorgos nije sasvim jasno, ali moguće da je ostrvo dobilo ime po biljci "amorgi" (ἀμοργίς). Stari Grci su koristili biljku poznatu kao amorgi za pravljenje finog, crvenkastog lana, koji je bio visoko cenjen u antičkoj Grčkoj. Veruje se da je ostrvo dobilo ime upravo po toj biljci, koja je rasla u izobilju na ostrvu.
Amorgos je u nekim starim predanjima bio dom morskih nimfi, posebno onih koje su služile boginji Artemidi. Zbog divlje prirode, skrivenih uvala i pećina, verovalo se da se ovde skrivaju mitska bića koja štite ostrvo. Kao i ostali Kikladi ostrvo je bilo i pod zaštitom boga mora Posejdona i otuda čisto i mirno more.
Amorgos je poprilično veliko ostrvo, ima izduženu formu pa tako ima i dve luke. Meni je organizaciono bilo lakše da boravak podelim na dva dela. Tako sam lakše mogao da obilazim plaže ali i imao bolju vezu sa Atinom i uklapao se sa vremenom povratnog leta.
Smešten na severozapadnoj obali Amorgosa, Aegiali je luka uvučena u prostrani zaliv, sa dugačkom ali uskom peščanom plažom i opuštenom atmosferom koja odmah uljuljka posetioca u ritam ostrva. Tri tradicionalna sela – Tholaria, Lagkada i Potamos – kao da nadgledaju Aegiali sa obronaka iznad zaliva, a svako od sela ima svoj karakter ali su zadržala autentičnu kikladsku jednostavnost. U večernjim satima, zalazak sunca nad Egejem obasjava bele fasade.
Aegiali je idealna baza za hiking, jer je povezan brojnim stazama koje vode kroz maslinjake, terasaste vinograde i do drevnih sela i crkava. U poređenju sa Katapolom, Aegiali ima mirniji, “boemski” duh, privlačeći umetnike i zaljubljenike u prirodu.
Ja ću ostati dužan slika iz oba mesta, dosta sam dugo boravio na plažama i obično veoma gladan kretao u šetnju. Na oba ostrva ove godine nije bila velika ponuda gotovih jela ili jela za poneti iz restorana, a i cene su bile veoma pristojne pa sam imao drugačiju organizaciju boravka.
Simpatičan fast food na vodi
Na suprotnoj strani ostrva, Katapola je glavna luka Amorgosa. Grad se razvija uz more u tri dela – Rachidi, Xilokeratidi i Katapola (u užem smislu), povezani šetalištem dugim oko 1 km punim taverni, kafića i malih prodavnica.
Katapola je živahnija od Aegialija, posebno kada pristane trajekt, ali zadržava spor tempo života i osećaj prisnosti. Između kafića i tradicionalnih kuća, oseti se duh prošlosti: na brdu iznad luke nalaze se ostaci antičkog grada Minoa, za koji se veruje da je bio značajno naselje još u mikenskom periodu, povezano sa kraljem Minosom sa Krita.
Katapola je bliža Hori i manastiru pa je dobra polazna tačka za obilazak ovog dela ostrva.
Na Amorgosu ima sasvim dovoljno plaži i za duži boravak i dosta su raznovrsne pa verujem da svako može naći svoju omiljenu.
Odmah ispod taverni i kafića duž obale, smeštena je gradska plaža Aegiali – dugačka, peščana i pristupačna. Idealna za jutarnje kupanje, ali i za posmatranje trajekta kako tiho uplovljava u luku. Na plaži nema ležaljki već se one nalaze u barovima koji su od plaže razdvojeni šetalištem. Postoje tuševi i svlačionice i ovo je zaista jedna porodična plaža na kojoj je sve blizu. Plaža ima solidan plićak, a uz ivicu plaže se može naći i malo hladovine. Međutim voda je bila prljava, osim morske trave bilo je i papirića i drugih otpadaka i bila je ogromno razočarenje. Čak sam prvih dana bio razočaran odlukom o podeli broja noćenja po ostrvima. Poslužila je samo za prvi ili poslednji skok u more tog dana.
Nakon 20-ak minuta pešačenja od Aegalija, uz stazu koja se provlači iznad mora, stiže se do Levrososa – šire peščane plaže u maloj uvali. Mekani pesak, često manja gužva, i osećaj izdvojenosti čine je savršenom za čitanje, sunčanje ili bežanje od svakodnevnog ritma. Idealna za one koji žele “pravu” plažu bez previše sadržaja. Međutim i tu sam doživeo šok i ležaljke iz bara koje su na pesku. Iznad plaže postoji i simpatična taverna. Iskreno ne mogu plaži da nađem neke veće mane, ali ja sam se već odučio od ovakvih „gradskih“ plaža kada iz vode mogu da vidim kuće, kako neko zaliva cveće ili kreči, kako turisti tu smešteni donose kafu iz apartmana.
Dalje, iza Levrososa, šetnjom preko kamene staze i novih 15-ak minuta, dolazi se do plaže Psili Ammos – što u prevodu znači “fini pesak”. Ime ne vara, to je prava divlja, usamljena plaža mekog peska i tirkizne vode, bez trunke komercijalizacije. Nema hlada, pa treba poneti sve – ali nagrada je potpuna tišina, more koje menja boju i osećaj da ste došli na kraj sveta. Na plaži nije bilo mnogo kupača i tek poneki je bio nudista.
Ako bi se stazom nastavilo i dalje dolazi se do plaže Hohlaka koja je šljunkovita i tek je ona potpuno usamljena ali ja više volim pesak pa je nisam posetio.
Na putu prema jugu od Aegalija, nalazi se Agios Pavlos – uska, kamena plaža smeštena na poluostrvu, prepoznatljiva po dramatičnom pogledu na more i susedno ostrvo. Voda je ovde neverovatno providna, gotovo staklasta, a sama plaža je odlična za ronjenje i plivanje. Taverna iznad plaže pruža sjajnu priliku za ručak s pogledom. To je i polazna tačka za čamac ka ostrvu Nikuria. Tako to lepo piše na internetu, ali da li će čamac ići zavisi i od vremena. Iako nije bilo najavljenog vetra vreme je ujutru bilo oblačno pa je čamdžija pretpostavio da neće biti zainteresovanih i nije došao. Slike sa plaže čak i ne izgledaju loše ali mi se plaža uopšte nije dopala i tu je nastao problem. Sledeći bus je bio tek za 4 sata, do Aegalija ima 6km, taksista je imao ugovorenu vožnju i mogao je tek kasnije da dođe i tu nastupa priča o tome zašto volim ova ostrva. Zaposleni u taverni kreće da zove vodiče, poznanike u nadi da neko ide ka Aegaliju i nakon pola sata dolazi devojka kolima i prebacuje me nazad po ceni od 10e (jedna bus karta košta 3e za poređenje).
Preko puta Agios Pavlosa, čamcem koji vozi na svakih 30 minuta, stiže se na Nikouriju – malo nenaseljeno ostrvo koje skriva tri male, zabačene plaže. Bez struje, gužve i kafića – samo pesak, kamen, more i vetar. Nikouria je destinacija za one koji traže potpuni mir, kristalno čistu vodu i osećaj da su na svom privatnom ostrvu. Često se mogu videti i raznobojne ribe u plićaku, pa je i ronjenje sa maskom ovde pravo uživanje. Na osnovu ovog opisa jasno je zašto sam imao želju da vidim ove plaže ali ovo je jedini neuspeh u mom planu obilazaka za ovu godinu.
Odmah uz šetališe i ušuškana između kuća i brodića, gradska plaža Katapole pruža idealan predah bez potrebe za dodatnim planiranjem. Sitni šljunak, plitka voda i pogled na usidrene čamce stvaraju osećaj da si deo ostrvskog života, a ne samo turista. Iako nije spektakularna, ima šarm svakodnevnog, lokalnog ritma — mesto za jutarnje buđenje uz kafu ili brzo večernje hlađenje.
Do Maltezija se dolazi šetnjom iz Katapole, potrebno je oko 25 minuta, stazom koja vodi delom pored kuća, delom preko malih plaža i delom preko stena. Najnaporniji je poslednji deo do same plaže kada se treba popeti preko glatkih stena i možda su patike bolje rešenje od papuča. Plaža je duga, delom peskovita, delom šljunkovita, sa tirkiznom vodom i pogledom na uvalu. U zaklonu od vetra, idealna je za opuštanje, a zbog blizine grada i za posetu više puta. Do plaže se može doći i čamcima koji imaju nekoliko polazaka dnevno u septembru. Naziv se, prema nekim predanjima, vezuje za gusare koji su ovde nekada pristajali.
Na krajnjem jugozapadu ostrva, Kalotaritisa je prirodna uvala sa mekim zlatnim peskom i spokojnim morem, čak i kada drugde duva. Uz Maltezi je najbolje zaštićena plaža od vetra i siguran je izbor kada su vetroviti dani. Voda je prozirna, često bez talasa, a duboki zaliv daje joj osećaj lagune. U jednom delu plaže se nalazi bar kantina sa ležaljkama. Jedino sam se ovde setio da pitam za cenu i par ležaljki i suncobran je 15e. Do plaže se nakon 10og septembra nije moglo lokalnim busem i iznajmio sam auto na 2 dana po ceni 30e po danu za srednju klasu. Pošto sam podelio boravak i sada sam obilazio samo plaže na jugu rastojanja su mala, brzo se stiže i nisam mnogo potrošio na gorivo. Putevi su sasvim ok, ali ima serpentina kada se spuštate do plaža i uspona kada prelazite preko planina.
Iako joj ime zvuči kao marketinški trik, Paradisia zaista ima nešto rajsko: gotovo beli pesak, čisto more, potpuni mir i ostatke vizantijske crkve. Nalazi se blizu Kalotaritisse, a često ostaje prazna jer do nje vodi put sa serpentima ili uska zemljana hiking staza. Nema komercijalnih sadržaja, a hlad daje samo jedno stablo, zato ostaje samo tišina, voda i pesak pod stopalima. Odlična za one koji traže ćošak za meditaciju. Iako bi se meni ova plaža dopala tih dana je duvao vetar i more je bilo nemirno. To je još jedna prednost Kiklada, veoma blizu se nalaze i druge plaže i nakon slikanja sam se uputio na Kalotaritisu koja je imala potpuno drugačiju atmosferu.
Nedaleko od Kalotaritisse, nalazi se mesto brodoloma broda Olimpia, poznato po olupini koja polako rđa u plitkoj vodi uz stene. Mesto je gotovo nadrealno — kontrast zarđalog metala i tirkizne vode ostavlja snažan utisak. Do ovde se može doći čamcem ili peške preko brda. Iako nije klasična plaža, voda je čista i pogodna za kupanje i ronjenje, a atmosfera skoro filmska (i jeste korišćena u filmovima!).
Sakrivena ispod stena, Mourou (ili Mouras) je dramatična plaža, poznata po tamnijem pesku / šljunku, kristalnoj vodi i pećinama koje se mogu istraživati plivanjem. Do nje vodi serpentina koja se spušta ka obali, ali trud se isplati — plaža je među najlepšima na Amorgosu. Voda je duboka i bistra, pa je idealna za plivače. Taverna iznad plaže pruža spektakularan pogled na uvalu. Po ovim navodima ovo uopšte nije plaža za mene, ali sam beskrajno uživao u plivanju na njoj. Plaža je relativno mala pa je i osećaj privatnosti manji ali mi to uopšte nije smetalo. U mom terminu se takođe do plaže nije moglo doći lokalnim busom.
Verovatno najpoznatija plaža na ostrvu, zahvaljujući filmu "The Big Blue", Agia Anna je mesto koje kombinuje mit, film i prirodu. Nalazi se ispod manastira Hozoviotissa, sa stena koje se obrušavaju pravo u more. Sama plaža je kamenita, malena i često prepuna, ali voda ovde ima gotovo neobjašnjivu plavetnilo. Nije lako dostupna, ali za mnoge — to je “to mesto” na Amorgosu.
Prema mitu, gusari su nekada planirali da opljačkaju manastir Panagia Hozoviotissa, koji je vrlo važan verski simbol na ostrvu. Dok su plovili duž južne obale Amorgosa, videli su lepu zalivsku uvalu Chalara i odlučili da pristanu da se odmore. Sveta Bogorodica, Majka Božija, koja štiti ostrvo, navodno je kapetana gusara pretvorila je u kamen. Nakon toga, posada je bila prestravljena i skakala je u more sa svoja dva broda, koje su se nasukali ispod manastira i ostali skamenjeni. Te stene su danas ostrvca ili stene poznate kao Megalo Viokastro i Mikro Viokastro u zalivu Agia Anna.
Ja sam do plaže stigao lokalnim busom koji povezuje dva glavna mesta sa Horom i manastirom.
Zalepljen za gotovo vertikalnu stenu iznad Egeja, kao da prkosi i gravitaciji i vremenu, manastir Panagia Hozoviotissa (Χοζοβιώτισσα) ne deluje kao nešto što je moglo biti izgrađeno ljudskom rukom — više kao da je izrastao iz same stene.
Podignut u 11. veku, verovatno 1088. godine, za vreme vizantijskog cara Aleksija I Komnina, manastir je posvećen Bogorodici, zaštitnici Amorgosa. Prema predanju, ikona Panagije doplutala je do obale iz Hozove u Palestini — i baš na tom mestu je, kao čudo, izgrađen manastir, čvrsto prislonjen uz stenu, gotovo nevidljiv sa mora.
Da bi se do njega stiglo, treba se popeti uz oko 300 stepenika, ali svaki korak se isplati: pogledi sa terasa su zapanjujući, a sama unutrašnjost manastira je tihi kontrast surovom pejzažu — bela kapela, ikone, miris tamjana i topla dobrodošlica monaha, koji tradicionalno nude rakomelo i loukoumi svakom posetiocu.
Manastir je visok osam spratova, ali uzak — na nekim mestima širok svega 1,5 metara. Unutra vlada tišina, prožeta duhovnim mirom, a zidovi pričaju o vekovima molitve, borbe s prirodom i predanosti.
Poseta Hozoviotissi nije samo razgledanje — to je trenutak tišine, izmeštanja iz svakodnevice, i gotovo obavezno zastajanje pred veličinom, ne samo građevine, već i vere i volje koja ju je podigla.
Ja sam do manastira došao busom iz Aegalija što možda po karti nije najlogičnije rešenje, ali pošto je prethodnog dana bio promašaj sa posetom ostrvu Nikurija hteo sam da tu malo lošiju vremensku prognozu iskoristim za posetu manastiru a da lepše dane ostavim za plaže. Još da meteorolozi znaju da pogode prognozu ne bih se po suncu penjao po ovim stepenicama. Red u manastiru je dosta strog, potrebne su pantalone dugih nogavica za muškarce, odnosno suknje ispod kolena za žene i naravno pokrivena ramena. Ispred samog manastira se može uzeti odeća, ali ja sam krenuo pripremljen u tom smislu ali je to još doprinelo težem usponu. Manastir je otvoren dvokratno, postoji parking u podnožju stepenica, ulaz se plaća ako želite i nije obavezan.
Na brdu sa koga puca pogled ka obali i gde se susreću istorija i tradicija, prostire se Hora — glavno selo Amorgosa i mesto koje odiše autentičnim kikladskim šarmom. Bele kuće sa plavim, zelenim ili ljubačistim prozorima i vratima, uske kaldrmisane ulice stvaraju bajkovitu atmosferu koja poziva na laganu šetnju i otkrivanje skrivenih kutaka.
Hora je nekada bila jedino naselje na ostrvu, što se i danas vidi u njenoj kompaktnoj arhitekturi i očuvanim crkvama, kao što su Panagia Platsani i Agios Georgios. Ovakva sela odišu duhom prošlih vekova, dok je istovremeno mesto gde bi trebalo da se okupljaju lokalci i posetioci, naročito uveče, kada se život seli na trgove i u taverni. Zapravo ja sam sada bio i razočaran koliko je malo posetilaca bilo uveče, to mi je bilo mnogo drugačije nego Hore na drugim ostrvima. Da li je razlog vetar koji duva ili mali broj polazaka autobusa ili nešto drugo ne znam, ali sam mislio da ću svako veče ići do Hore ali nisam.
Posebnu draž Hori daju kamene kuće izgrađene jedna do druge, lavirint uskih uličica koje kriju male radnje, ateljee i kafanice. Iz Hore se pružaju zapanjujući pogledi na okolna brda i doline, ali i na more koje kao da poziva na istraživanje.
Na uzvišenju iznad sela, stoje tihi čuvari prošlih vremena - vetrenjače. Nekada su ove vetrenjače bile ključni deo lokalne poljoprivrede, koristeći jake vetrove Kikladskih ostrva da melju žito i olakšaju život meštanima. Danas su one uglavnom mesto za fotografisanje, ukras pejzaža, ali i podsetnik na život koji je bio mnogo mirniji i u skladu sa prirodom. Sa tog mesta pruža se prelep pogled na celo selo i more koje se prostire u daljini. One nisu samo deo arhitekture — one su deo duše ostrva.
Amorgos je ostrvo koje, osim prirodnih lepota, čuva i bogatu kulinarsku tradiciju. Lokalna kuhinja je prožeta ukusima Egeja, svežim sastojcima i jednostavnošću koja otkriva dubinu ukusa. U tavernama širom ostrva uživa se u domaćim jelima pripremljenim po receptima koje su generacije prenosile.
Među specijalitetima koje vredi probati su kopania – tradicionalni slatkiši napravljeni od zapečene pšenice, meda i susama ili modernija verzija od prženog testa, fava – kremasti pire od žutog graška, jednostavan, ali izuzetno ukusan prilog ili predjelo (podseća na bob i jedno vreme se kod nas u zdravoj hrani prodavao „integralni grašak“ i tek sam na Kikladima shvatio šta je to), potato – tradicionalno jelo sa jaretinom, krompirom, sušenim paradajzom, začinima i maslinovim uljem pripremljenim u rerni, jaretina u sosu od limuna i rakomelo – topli ili hladni napitak od rakije i meda, savršen za hladnije večeri i tradicionalni je način dobrodošlice u mnogim domaćinstvima a u tavernama sam ga dobijao uz račun.
Amorgos je ostrvo koje osvaja na prvi pogled – svojim autentičnim duhom, netaknutom prirodom i toplinom ljudi. Svaki kutak ovog ostrva krije priču, od monumentalnog manastira Hozoviotissa do skrivenih plaža sa kristalno čistim morem, od živopisnih sela poput Hore do ukusa tradicionalne kuhinje koji ostaju urezani u sećanje.
Ovo nije destinacija za one koji traže glamur i gužvu, već za one koji žele da iskuse pravu Grčku, u njenoj najčistijoj i najiskrenijoj formi. Amorgos te poziva da usporiš, da osetiš svaki zvuk vetra, svaki talas i svaki ukus, da se povežeš sa prirodom i istorijom na jedinstven način.
Poseta ovom ostrvu je putovanje koje ostavlja trag – ne samo na koži od sunca, već i u duši.
Postaje mi sve teže da rangiram ostrva, posebno što novi utisci potiskuju one od pre par godina. Na prvu loptu sam bio razočaran, plaže na severu mi nisu skroz „legle“. Nije bilo takvih podataka na netu pa je moguće da je samo uticaj vetra bio takav. Kako su dani prolazili sve mi se više sviđalo. Neke sitnice u boravku poput toga da nisam bio sačekan u luci u Aegaliju a do smeštaja treba sa koferima savladati dobru uzbrdicu, praznjikava Hora mi malo snižavaju ocenu. Ostrvo je veoma sadržajno, dosta plaža i to za svačiji ukus, plaže su dovoljno lako dostupne, postoje hiking staze, verski i istorijski, arheološki objekti za posetu (ja sam obišao samo manastir ali ima još mnogo toga videti), puno marketa, prodavnica, taverni, rent-a-car agencija, sve što je potrebno jednom turisti za komforan boravak.
0. Kofunisija - mikro ostrvo i kategorija za sebe zbog veličine, najlepša za kupanje, najopuštenija atmosfera, ali veoma pasivan odmor
1. Paros i Antiparos - deluje mi da odnos plaža i njihove dostupnosti, šarma Hora na oba ostrva, kulture i istorije, gostoprimstva im daju malu prednost
2. i 3. Milos i Naksos - ne mogu da se odlučim, Milos ima lepše i dostupnije plaže, a Naksos lepše večernje šetnje i prva mi je kikladska ljubav i nije zanemarljivo što je primetno jeftiniji smeštaj
4. i 5. Andros - ovo ostrvo mi je najteže da rangiram, najpozitivnije iznenađenje, plaže kakve volim ali je prevoz loš i imao sam nesreću da duva vetar tokom boravka, možda prvo ostrvo kojem ću se vratiti
4. i 5. Amorgos - svakim danom mi se popravljao utisak o ostrvu, dosta sadržajno i raznoliko ostrvo, manastir ostavlja bez daha, a nekoliko odličnih plaža dopunjuju taj utisak
6. - 7. Ios - iz ugla nekog ko ima više od 30 godina Ios se nalazi na ovoj poziciji jedino što nema dodatnih sadržaja osim plaža iako sam uživao u boravku. I sa ovim iskustvom bih ponovo isto izabrao, više volim nove destinacije nego neku da ponavljam
6. - 7. Serifos veliki plus je što deo plaža ima prirodni hlad i što se lakše stiže do njih i ostrvo je jednostavno predviđeno za odmor
8. Folegandros - dopalo mi se više od drugih malih ostrva, ima i bolje plaže i bolje organizovan prevoz, Hora je preslatka, veći je izbor restorana i kafića, a hrana je bila preukusna. Možda nema takav reset mod jer ipak ima turista, a cene je ipak nezahvalno komentarisati jer je svuda nešto poskupelo
9. Kimolos - uvek bi mu se vratio ali samo na par dana i zato je niže u rangiranju
10. Sifnos - možda nisam objektivan, ali ja na moru najviše volim i cenim plaže. Iako sam na par mesta imao divan utisak nisam baš potpuno uživao u plažama. Prvi utisak o Sifnosu uvek će mi biti hrana i neka jela koja sam prvi put probao.
11. Siros - kao da ne pripada Kikladima, najpozitivnija atmosfera i najlepši grad ali je na dnu rangiranja samo zbog plaža koje nisu u mom stilu, veoma rado bih tamo boravio van sezone
-. Santorini - neću da ga svrstam na listu jer sam suviše kratko boravio na njemu, mnogo pozitivnije utiske imam nego što sam očekivao, jedna plaža koju sam video je sasvim ok, gradovi su bombonice, ali sreću kvari gužva i cena smeštaja
-. Mikonos - drago mi je da sam boravio makar jedan dan, meni se izuzetno dopao grad i kosmopolitska atmosfera, finansije su jedini razlog zašto nikada nisam razmišljao o dužem boravku
)
Nekako ne mogu da stvorim kompletnu sliku o samom ostrvu pa zato nisam ni komentarisala.