Rizikovaću da me optuže da ni jednu korisnu stvar nisam napisao na forumu, ALI...
Tražeći neke svoje "putopisanije", sa namerom da ih ubacim ovde, naišao sam proizvod trenutka svoje pesničke inspiracije. Čak sam i ja zaboravio na tu grozotu koju su nam priredili prilikom vađenja novih biometrijskih pasoša, ali ostao je trag (.doc) u mom računaru, koji me je podsetio na sve to. Da ne skuplja magnetnu prašinu na mom disku, da je ponovo podelim sa virtuelnim auditorijumom.
Ukratko, čekali su se redovi od sitnih noćnih sati ispred policijskih stanica, kako bi se ugrabio broj za pasoš. Jednom nisam dočekao svoj broj, pa sam sledeće nedelje došao još ranije. Dobih broj, ali kada je došlo vreme na mene, prođe radno vreme i poslaše nas kući uz reči: "Ti brojevi vam više ne važe, sutra morate ponovo da čekate red". Umesto da pobijem go*va, seo sam za komp i odlučio da višak negativne energije pretočim u jednu pesmicu. Ipak, besa je ostalo više nego dovoljno da sutradan odem u taj MUP, propisno se izvičem na šefove i načelnike, i prođem proceduru za pasoš. Zahvaljujući tome pesmica ima "hepi end".
Unapred upozoravam da, što bi Bora Čorba rekao: "Ja nisam pesnik slomljenog srca, mirisnih polja i cvetnoga raja. Ja sam pesnik što voli da ****, meni inspiracija dolazi iz ****".
Napisano 10.04.2010.
Citiraj:
Чудесна ситна књига
Мили Боже чуда великога,
кад се шћаше по земљи Србији,
по Србији земљи,
у Београду граду.
Чудна чуда се шћаше по Србији,
кад се мора за једну књигу борити.
Али то ј' књига од Србистана,
пише је само Ага Дачић Ага,
и његове верне дахије.
За ту књигу већ се војевало,
ал њом се могло само,
валовиту Дрину воду прегазити,
и мало ниже од Ужица града.
Зато нову књигу написао Ага,
оденуо је у црвену боју,
царско црвену, своју омиљену.
Нова књига чуда чини,
исписана у слојева девет,
преведена на језике знане,
написана да се сама чита,
али тако да се преписат` не даде.
Делијама Ага обећао,
коме Бог и срећа даде
да добију ситну пасош књигу,
слободни су пут путовати,
западније од Босне славне,
јужније од Јадранскога мора,
северније од Суботице града,
источније од Димитровграда,
и све тако десет годин' дана.
Окупило се пе`сто делија,
пре н`о што је јутро освануло,
из равнога Новог Београда,
спремили се, битку војевати,
битку за ситну пасош књигу.
Опремили се у својеме дому,
оденули се слојевито у оклопе,
наоружали се стрпљењем и снагом.
Кад је рано јутро освануло,
изиђоше Агине дахије,
изиђоше из своје СИВе авлије,
па веле окупљеним, делијама бројним:
„Славни Ага Дачић Ага,
од белога Призрена града,
док је било светла и `артије,
писао је, ситне пасош књиге.
А када је тавна ноћца дошла,
понестало му воштаних свећа,
и он стаде код тристоте књиге.
Једна раја, два харача даје,
али и то му је харача мало,
кад подмири своје беле дворе
и своје слуге покорне,
неоста` му златника за свеће.
Данас ћемо триста поделити књига.“
Глас отиде од уста до уста.
Кад то чуше делије,
уд'рише им сузе од очију,
мора удар`т јунак на јунака,
све зарад ситне пасош књиге.
Н`о брзо се делије пребројаше,
пробраше трист` најхитри`х јунака,
да они узму своју пасош књигу.
Тако било, задуго не било,
ко је икад дахијама веровао,
увек се грдно преварио.
Нит' је било, нити може бити,
да дахије истину могу говорити.
И сам Брзи до СИВе авлије дође,
у Мерка-тору одседнуо Шарца,
јер пред авлијом хара,
страшни Паркинг Сервис ага.
Његове дахије коње краду,
па плаћаш харач да ти их дад`у.
Сила отме земљу и градове,
камол' мене коња отет неће!
Па се Брзи с дахијом сусретнуо,
и по своју пасош књигу намерио.
Н`о дахије се предвечерије уморише,
писат` пасош књиге престадоше,
а преостале делије кући потераше.
„Зашто, браћо, ако Бога знате,
обећасте јутос триста ситних књига,
на `артији списак сачинисте,
и свакоме време одредисте.
Харач смо вам уплатили,
на време се појавили.“
Веле мени плаве дахије
„Иди брате, или биће невоље!
Брже ходи своме белу двору,
да не би овде дочекао зору.
Да си мало памети им`о,
не би ти у Србистану био.
Остај нам здраво делијо наша,
јер треба неко харач да плаћа.
У духу традиције наше,
Србистански инат јачи бејаше.
Делија Брзи чврсто одлучио,
мора пасош књигу узети,
па макар живот изгубио.
Отиде он у авлију СИВу,
и ухвати за гушу плавог дахију.
„Хоћеш ли ми пасош књигу дати
или ћу те на правни мегдан звати.
Ако сумњаш у моју снагу,
питај Паркинг сервис Агу.
И он је мислио да му се све може,
па је у Закон књизи открио да не може.
Н`о ти мени брзо књигу пиши,
журим, много ми се пишки.
Дахији не беше баш мило,
обрукаће га делија милом или силом.
Замисли се мало,
шта би му се збило,
узму ли му буздован,
шта би онда радио.
Написа он Брзом,
ситну пасош књигу,
и растадоше се у миру.